Изложба Јане Стојаковић „Deus Ex Machina“ биће отворена у четвртак, 21. маја у 18 часова у Великој галерији СКЦНС-а (Владимира Перића Валтера 5).
Поставка ће моћи да се погледа до 11. јуна, сваког радног дана од 10 до 15 часова. Они који су заинтересовани да погледају изложбу ван овог термина, треба да се најаве путем имејл адресе: skcnsart@gmail.com.
О изложби:
Изложба „Deus Ex Machina“ представља наставак вишегодишњег уметничко-истраживачког пројекта који се бави анализом трансформација савремених друштвених односа у контексту еколошке кризе и технолошког развоја. Полазећи из теоријског оквира постхуманизма, пројекат проблематизује границе људског постојања, отварајући простор за промишљање хибридних облика живота.
Кроз интердисциплинарни приступ који обухвата сликарство, видео, AI анимацију и звучну инсталацију, конструисана је спекулативна, дистопијска пројекција будућности у којој човечанство, суочено са кумулативним ефектима пренасељености, еколошке деградације, глади, болести и перманентног конфликта, прибегава радикалној биотехнолошкој интервенцији – генетичком укрштању људских и животињских врста. Ова пракса се легитимизује под изговором стварања отпорнијег организма, али резултира успостављањем ригидно стратификованог, биолошки условљеног друштвеног поретка.
У таквом систему, економска основа доводи до стварања хијерархије која производи три различите класе-врсте: људи-вепрови чине елиту, људи-пацови их штите и опслужују, док људи-бубашвабе представљају најнижи слој, сведен на пуко преживљавање. Пројекат приказује биополитичку регулацију живота, у којој држава оперише кроз механизме контроле, надзора и репресије.
Представљени свет функционише као ауторитарни режим утемељен на неједнакости, неправди и мањку емпатије, где се патња маргинализованих користи за креирање спектакла. Оваква конфигурација директно кореспондира са савременим теоријама, не само биополитике већ и некрополитике, указујући на начине на које моћ управља животом и смрћу.
Наративна структура циклуса додатно се гради кроз референце на библијске и митолошке мотиве. Наслови слика – „Изгон“, „Егзодус“, „Епифанија“, „Дан гнева његовог“, „Апокалипса“, „Потоп“ и „Нови рај“ – омогућавају читање овог света кроз призму постбиблијског мита. У том контексту, религијски наративи бивају реапроприрани и реинтерпретирани како би артикулисали генезу, пад и потенцијално искупљење постхуманог субјекта, као и настанак нове, трансцедентне свести.
У средишту овог дистопијског поретка појављује се љубав као субверзивни елемент који нарушава задате хијерархије. Љубавни парови, прогнани из система и релоцирани у еколошки девастиране зоне, постају зачетници новог света заснованог на једнакости, међузависности и одрживости. Њихови потомци представљају матријализовани отпор биолошком детерминизму и друштвеној сегрегацији. На слици „Епифанија“ први пут се појављује фигура постхуманистичког Месије, као симбол наде за посрнулу, постљудску врсту.
Даљи развој наратива води ка потпуном колапсу цивилизацијских структура, манифестованом кроз насиље, глад, болести, канибализам и коначни еколошки суноврат. Природа се у каснијим сликама појављује као аутономна сила коначне пресуде.
Ипак, завршница пројекта уводи амбивалентан облик спасења. На слици „Нови рај“, постхуманистички Месија – фигура која симултано евоцира Ноја и Христа – нуди преосталом постчовечанству прелазак у дигиталну сферу постојања. Путем криогених капсула, долази до трансфера свести у виртуелни простор, односно „облак“, чиме се реализује облик технолошки посредованог вазнесења. У том процесу субјекти бивају ослобођени биолошких разлика и поново конституисани кроз дигиталне аватаре, у заједници која претендује на идеале мира, једнакости и колективне коегзистенције.
Овај чин генерише нову форму свести – компјутерску интелигенцију која преузима функцију божанског принципа, означеног као Deus Ex Machina. Она истовремено егзистира као вештачки конструисана „друга природа“, „живот 2.0“ (Жижек, „У одбрану изгубљених ствари“), и као праисконска свест, која је одувек била ту. Тиме се дестабилизује линеарно поимање времена и урушавају границе између природног и вештачког, живог и неживог, људског, животињског и машинског.
Deus Ex Machina овде не функционише као механизам изненадног разрешења, већ као отворени концепт који проблематизује саму идеју „решења“. Оно што се може интерпретирати као оптимално на нивоу система, не мора нужно бити одрживо или пожељно са становишта људског искуства. Тиме се пројекат завршава у стању концептуалне отворености, остављајући простор за даљу теоријску и уметничку елаборацију.
Јана Стојаковић
Биографија:
Јана Стојаковић рођена је у Београду, где живи и ради. Докторирала је на одсеку за сликарство под менторством проф. Стефана Тасића, на Факултету ликовних уметности у Београду 2024. године. Мастер из ликовне уметности стекла је на Челзи колеџу за уметност и дизајн (Chelsea College of Art & Design), у Лондону, у класи проф. Брајан Чоклија (Brian Chalkley) 2009. године. Диплому постдипломских студија добила је на истом колеџу 2008. године у класи Бабак Гација (Babak Ghazi). Дипломирала је сликарство у класи проф. Чедомира Васића 2006. године на Факултету ликовних уметности у Београду. Исте године завршила је додипломски једногодишњи програм Женских студија у Београду.
Добитница је Гран При награде на Тиватском ликовном салону Пеан-Синдик у ЈУ музеју (Галерија Тиват) 2024. године, и више стипендија током студија.
Јана је добитница резиденцијалног боравка у Паризу (Cité Internationale Des Arts), за 2026. годину. Учестовала је на више ликовних колонија као и у летњој школи у Фиренци.
Радови се налазе у збиркама ЈУ музеја и Галерија Будве, Фондације Михајловић-Феникс, Народног музеја у Смедеревској Паланци, као део савремене збирке, као и у приватним колекцијама.
Јана Стојаковић је излагала у земљи и иностранству, а међу наступима се издвајају: Изложба у Пекингу, Кина, (Beijing International Art Biennale, Exhibition Center) 2025/2026; Изложба у Модерној галерији Јово Ивановић, Будва, Црна Гора, 2025; Наступ на сајму у Сеулу (World Art Expo), Јужна Кореја, 2024; Изложба у Галерији УЛУС, Београд, 2021.
