Nova igranja predstave “Pop It Up”, koja je nastala u koprodukciji Studentskog kulturnog centra Novi Sad i Foruma za novi ples, zakazana su za 22. i 25. februara na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u 21 čas.
Dramaturgija: Maja Pelević
Kostimografija i scenografija: Marina Sremac
Dizajn svetla: Dragana Bulut, Tihomir Boroja
Asistent koreografa: Olivera Kovačević Crnjanski
Majstor tona: Dušan Jovanović
Tonski saradnik: Predrag Petruševski
Igraju:
Jelena Marković
Frosina Dimovska
Sonja Batić
Milena Krkotić
Jelena Alempijević
Sara Tošić
http://www.youtube.com/watch?v=LH7_DaaojdE
POP IT UP se bavi analizom pokreta i plesa kroz prizmu pop kulture. Istražujući načine na koji pop kultura utiče na reprezentaciju i percepciju našeg tela fokus se postavlja na način na koji koristimo telo u socijalnom prostoru. Analizom različitih oblika i manifestacija plesa postavlja se pitanje da li ono što mi doživljavamo kao individualnu autentičnu ekspresiju igranja uz pop muziku u stvari predstavlja već unapred određen i upisan kod, koji je deo masovne prozivodnje identiteta. Kroz procese apstrahovanja pokreta iz miljea pop muzike POP IT UP na scenu postavlja mikrokoreografske studije makrosocijalnog konteksta.
Dragana Bulut
Dragana Bulut radi u polju savremenog plesa i koreografije. Trenutno živi u Berlinu, gde je diplomirala na master studijama odseka Solo/Dance/Authorship, u Centru za ples (HZT) na Univerzitetu umetnosti u Berlinu. Razvija svoje koreografije od 2006, koje je predstavila u različitim nacionalnim i međunarodnim kontekstima (Tanzquartier u Beču, InTranzit festival u Berlinu, Euro-scene u Lajpcigu, iDANS festival u Istanbulu, Fabrik u Potsdamu, Kondenz Festivalu u Beogradu, NY Danspace projekat, festivalu Explore Dance u Bukureštu, Balkan Dance Platform).
Godine 2010. osvojila je nagradu Prix Jardin d’Europe, evropsku nagradu za mlade koreografe, a 2004. i 2008. dobila je evropsku dance WEB stipendiju. Takođe je i član Stanice-servisa za savremeni ples u Beogradu.
FORUM ZA NOVI PLES
Ansambl savremene igre koji deluje u okviru Baleta Srpskog narodnog pozorišta. Pokrenut je juna 2002, radi stvaranja novog prostora za istraživanje savremenog plesnog i pozorišnog izraza. Čine ga igrači i igračice spremni da, pored redovnog repertoara, ostvaruju predstave s kojima i svojoj publici i sebi šire horizonte nekonvencionalne plesne poetike, što im je donelo priznanja i na domaćim i na inostranim scenama.
Saradnja Studentskog kulturnog centra Novog Sada sa Forumom za novi ples predstavlja prirodnu vezu dva aktera na sceni kulturne delatnosti. Sa jedne strane, Forum za novi ples je unikat pozorišne produkcije s ciljem stvaranja novog prostora za istraživanje savremenog plesnog i pozorišnog izraza i SKCNS-a kao ustanove koja aktivno učestvuje u kreiranju kulturne ponude grada sa multifunkcionalnom, kreativnom, višesložnom Fabrikom kao „novim“ centrom kulture Novog Sada. Mesto nove energije i agregata dobrih projekata. Vođenim takvom enregijom SKCNS i Forum za novi ples predstavljaju POP IT UP koreografkinje Dragane Bulut.
Iz mraka diskoteke na svetlo teatarske scene
Savremena plesna scena zna biti veoma kompleksna i istraživački nastrojena. Sve ono što ne staje u institucionalni teatar, što se neće ili ne može, postane predmet obrade izvođača kojima je osnovni izraz obično plesni, a dramaturška nadogradnja dolazi iz polja teorije. Takav je slučaj i sa Forumom za novi ples Srpskog narodnog pozorišta koji iz premijere u premijeru, generacije u generaciju, edukuje mlade plesače (najčešće balerine), da prošire svoj spektar.
Takav je slučaj i sa Draganom Bulut, koja je sa Forumom za novi ples radila na predstavi “Pop it ap”, premijerno izvedenom za vikend, u okviru Festivala savremenog plesa “Nov.Ples”.
“Pop it ap” u naslovu je igra reči koja upućuje da je reč o naglom pojačavanju nečega, njegovom iznenadnom pojavljivanju. Kod nas bi se to moglo pomalo smešno i nepravilno nazvati – iskokanjem, od glagola iskokati (kokice). Ali, ako “pop” shvatimo kao što u kontekstu koncepta i koreografskog rada Dragane Bulut treba – kao popularnu muziku, modu, serije, čitav jedan idiom koji se vezuje uz nešto što je dopadljivo, atraktivno, opšteprihvaćeno, onda ćemo doći i do konačne formulacije da bi naslov, odnosno predstava, trebalo da upućuju na specifičnu vrstu razotkrivanja.
Jelena Marković, Frosina Dimovska, Sonja Batić, Jelena Alempijević, Sara Tošić, Milena Krkotić, devojke koje igraju u predstavi, sugerišu to razotkrivanje prvo svojim telima u uskim, belim trikoima. A zatim i pokretima koji prvo podižu publiku, zavode je da će i ona da učestvuje, da bi se ubrzo zatim stvar pretvorila u svoju suprotnost, izolovanu, fragmentarnu, hermetičnu samodovoljnost, kojoj ne treba ništa spolja. S muzikom “od Nirvane do Silvane”, svetlima diskoteke, pokreti i formacije izvođačica su se menjali u nekoliko faza, samo prividno pokazujući skladne celine, jer su uglavnom koreografije imale jak individualni ton. Prilično repetitivan, samim tim i oslabljen dramaturški vrhunac (dramaturgija Maja Pelević) postizan je kada su pojedine scene, slikovito govoreći, dobijale svoje obrise na dnevnom svetlu, bez čarolije noći i muzike. Oznojene, zadihane, zanesene, izvođačice i ono što one personifikuju, postajale su mašina čiji je rad ne baš prijatan. Kao što i najlepše ljudsko telo ima čitav niz ne baš lepih fizioloških prizora i funkcija.
Osim tog prilično brutalnog otkrivajućeg izlaganja, pod uslovom da se predstava da lako i tačno tumačiti, i male doze prave kreativne lucidnosti (prva i scena “plesa neonskih gaćica”), zapravo je zapanjujuća količina antipop estetike, artističkog parodiranja, što samo po sebi, kao analitička, sinkretička ili izvođačka strategija, nikada nije dovoljno.
Igor Burić
Dnevnik, 7. oktobar 2013.
