Докторски уметнички пројекат:
РЕЖИМ СЛИКЕ – ВИШЕСТРУКИ СВЕТОВИ СЛИКЕ
Просторна инсталација; Црвен конац плетен од сна
Студентски културни центар Нови Сад, СКЦНС ФАБРИКА
понедељак, 12.11.2018, 20 часова (12.11–17.12. 2018)
Концепција докторског уметничког пројекта Режим слике–вишеструки светови слике базира се на хетерогеним сликарским и скулптуралним реализацијама. Истраживање је проистекло из нових функција и појавности које заузима слика у данашњем времену. Оно је, стога,позиционирано у проширеном пољу и подразумева специфичне просторне, искуствене и значењске релације слике сликарства са окружењема кроз сучељавање граница пиктуралног са вансликовним. Његов циљ је креирање пиктуралне инсталације која својом структуром може да демонстрира гледање као читање.
Ова врста отворености сликарског медија (о чему сведочи поднаслов Вишеструки светови слике) не односи се само на поетичку отвореност – вишеструкост значења,односно раскоракмогућих читања,већ и на увођење нових приступа у сагледавању просторних релација. Отвореност се схвата као поље сликарских истраживања које
се проширује увођењем нових,другачијих услова који размичу перцептивне могућности. Концепција овог истраживачког поступка развија се кроз различите ре/контекстуализације слике и континуирано развијање поетичких принципа рефлексије и ауторефлексије.
Постављене смернице истраживања базиране су на искуствима модернистичког гестуалног, неодадаистичког асамблажног, постмодерног нео- и параекспреионистичког сликарства. Концепт подразумева повезивање сликарске реализације апстрактне гестуалне оријентације и конструисаног објекта, асамблажа у нови композициони склоп. Сликарска површина условљена новим елементима подлеже различитим структуралним променама које ће се у одређеној фази рада артикулисати у форми пронађеног визуелног решења. Рад на слици није финални део процеса, већ подразумева и рад са сликом као издвојеним и већ завршеним комадом који се затим поставља у различите просторне и излагачке контексте.
Зато се истраживање заснива и на сучељавању формалистичких сликарских и нових медијских принципа, приближавањем и укрштањем различитих уметничких и не/уметничких структура: слике сликарства, фотографије, конструисаног пикторалног објекта и опросторења слике у специфичном амбијенту. Пројекат обухвата конструисане сликарске сегменте слике на платну и рашчлањене пиктуралне сегменте – слике већег формата апстрактне експресивне оријентације које својим асамблажним апликацијама и конструисаним објектима излазе из дводимензионалне равнине у тродимензионални простор.
Пиктуралне инсталације /опросторене слике
Сликовни механизми као пиктуралне инсталације су осмишљени као својеврсне конструкције начињене од слика. Раскорак од сликарске реализације до рашчлањене пиктуралне инсталације у просторуодређују различити не/сликарски поступци на слици и са сликом. Овај процес рада обухвата различите медијске реализације које су у финалној фаза рада спојене у целину. Елементи инсталације изграђени су од грађевинских материјала и рециклажних фрагмената из окружења. Начин градње дела осмишљен је као процес који је усмерен на истицање гестуалног трага који се у процесу рада изједначава са објектима и фрагментима реалног. Засебне сликовне целине представљају отворено поље за увођење нових поступака.Слике се накнадним процесима издвајају и реартикулишу у новом простору као контрукције које својом структуром показују различите контекстуалне интерпретације. Уодношавање ових различитих медијских реализација засновано је на интересу за површину и истицању удаљених визуелних образаца који подстичу перцептивне промене гледишта код посматрача и подстичу нове начине посматрања.
Инсталације су сликарски афекти, хетерогени пиктурални организми, замишљени као својеврсни вишеслојни визуелни текст.Сликарска инсталација настаје из слике која се дословно отвара и на нови начин проблематизује пикторалност. Инсталација представља конструктивну отворену форму, структурно организовану према приципу ткања тј. потке/основе, плетива. На то упућују елементи конструкције, картонске облице дужине 120 цм чији су спојеви слободни или тек наговештени. Иако својом структуром потенцирају ткање, пикторални фрагменти-организми (картонске облице-ризле) функционишу слободно, независно од целине и конкретне намере. Структуре симболички могу да представљају својеврсне слободне пикторалне конструкције које врше одређене радње.Ослобођене механизма целине, оне, заправо, функционишу према принципу слободног повезивања који проширује распон читања.
Биографија
Марина Поповић Војводић
Рођена је 14. 12. 1976. године у Београду. 1999.године завршила је основне студије сликарства на Академији уметности у Новом Садуа потом и магистарске студије, одсек сликарство, у класи професора Милана Блануше. Завршила је интердисциплинарне докторске студије на Универзитету уметности у Београду (2006–2009), на студијском програму Теорија уметности и медија. Године 2009. одбранила је докторску дисертацију на тему Начела реконцептуализације теорија отвореног дела (ментор проф. др Невена Даковић). Након завршених докторских студија одржала је три гостујућа предавања на Универзитету уметности у Београду (2010). 2015. године уписала је докторске академске студије, студијски програм: ликовне уметности, на Академији у Новом Саду. Одобрен јој је наслов докторске дисертације на тему ,,Режим слике- Вишеструки светови слике”.
Запослена је на Катедри за сликарство Академије уметности у Новом Саду од 2004. године, у звању Ванредног професора од 2013. године. Од 2000. године члан је УЛУС-а. Више
пута је награђивана за радове из области сликарства и проширених медија. Излагала је на 30 самосталних и преко 90 колективних изложби широм Србије (Нови Сад, Београд, Ужице, Апатин, Врбас, Нови Пазар, Сремска Митровица, Ковин, Чачак, Шабац, Смедеревска Паланка, Панчево, Пожега, Неготин) и у иностранству (у Аустрији, Немачкој, Словенији, Бугарској, Вашингтону,). Учествовала је на бројним пројектима у земљи и иностранству.
