Горан Деспотовски
Докторски уметнички пројекат:
Трагови егзистенције – Судбина појединца и његово изостајање
Просторна инсталација:
АСЦ/ДЕСЦ
Универзитет у Новом Саду / Академија уметности
Докторске академске студије / Студијски програм: Ликовне уметности
Ментор: Владо Ранчић, професор
Понедељак 22.01.2018. / 20:00 сати (22.01-25.01.2018)
Студентски културни центар Нови Сад, ФАБРИКА
Булевар Деспота Стефана 5, Нови Сад
Докторским радом Трагови егзистенције – Судбина појединца и његово изостајање обухваћено је сагледавање појединих социјалних и друштвених појава које су значајно утицале на положај и живот појединца. Тематски оквир докторског рада настао је као резултат претходних истраживања, спроведених у двема студијама. Прва је Плутати (2007), са радовима: Мумлачи, Варење, Пласма, Увреде, Једи своју земљу, Цивил, а друга носи назив Социјалан (2013), са радовима: Гласине, Лице, Социјалан, Избрисан, Твар, Утвара, Разговор, Бријач, Селекција. Из макротеме Трагови егзистенције – Судбина појединца и његово изостајање могуће је пратити читав низ подтема: судбина, егзистенција, трагови, левитирање, манипулација, идентитет, друштво, човек-фигура, човек као појединац или човек у маси, односно човек с негацијом, не-човек, позиција човека, мека форма, фигура-лутка, тело као лутка, лутка као тело, и др.
Практичан рад, инсталација АСЦ/ДЕСЦ, кроз сегменте у којима доминира приказ лутке која левитира, приказује човекову позицију у којој је наглашен животни/судбински ток, човекова ментална, психичка и физичка истрошеност. У овом раду, у просторном амбијенту постављено је више реплицираних објеката са елементима форме неупотребног предмета, кревета, фигуре/лутке у природној величини, с унесеним детаљима односно звучним и текстуалним садржајима. Сви ови елементи граде засебне објектне сегменте који у више клонираних верзија, у параболи са минималним променама, стварају нову целину. Позиције у раду наглашавају место изостављеног човековог живота/неживота, који се може наслутити и који је дат само у траговима. Доминантне елементе у раду чине представе о човеку кога у непосредном физичком смислу нема, уношењем празнине у којој се присуство човека наслућује, која подстиче на сећање о човеку као таквом – само као човеку, субјекту без идентитета. Фигуре, у форми масе лутака, имају за циљ да провоцирају на размишљање, на опомену, да преиспитују нас и наше сећање тако да се путем њих идентификујемо и препознајемо, утврђујући колико су ти људи везани за место, одређени догађај или пак супротно томе, колико само говоре о човеку, било када и било где. Управо овако оствареном симболиком покрећу се доживљаји, искуствене функције у осећању припадности. Овај рад својом поруком отвара и нова питања, превасходно с циљем да се појединац запита пред временом у којем је све присутнија стратешка контрола свега животног и у којем су наглашени моменти преиспитивања личног, специфичног, карактерног, доведени у питање.
—
