Изложба “Вишак смисла” Милана Нешића биће отворена 27. марта у СКЦНС Фабрици у 19 часова. Изложба је отворена до понедељка 3. априла. Рођен 1976. године у Сремској Митровици.
Уписао Факултет ликовних уметности у Приштини 1997. године. Дипломирао на Катедри за сликарство Академије уметности у Новом Саду 2003. године.
Завршио Мастер студије на Катедри за сликарство Академије уметности у Новом Саду 2015. године.
Излагао самостално на 23 изложбе. Учествовао на преко 50 групних изложби у земљи и иностранству.
Добитник годишње награде Академије уметности Нови Сад за сликарство 2003. године и награде “Перспективни” као најбољи млади стваралац у категорији сликарство “Арт Клинике” 2003. године.
На граници: Између фовистичке апстракције и „сликарског дадаизма“
Милан Нешић је уметник који никада није напустио сликарски медиј као основно средство свог уметничког израза. Његова ликовна истраживања темеље се на промишљању критеријума успостављених унутар концепција ликовне форме чак и онда када је експерименталним приступом коришћеним материјалима доводио у питање њене границе или када је тендециозно ишао изван установљених правила. Ипак, Нешића интересовања утеловљена у сликарском опусу стицајем околности нису позиционирала изван оквира савремене сцене визуелних ументости будући да је периодично присутан на најзначајнијим манифестацијама које нуде увиде у савремену уметничку праксу.
Најновију серију радова Милана Нешића у поређењу са досадашњим опусом одликује дискретније присуство реадy маде објеката који се у статусу тродимензионалних елемената интегришу у слику. Случајност и безинтересност били су основна начела при избору објеката за свакондевну употребу. Они се више не намећу као самостални објекти како би се дрским присуством супротстављали самој дефиницији слике која је равна, дводимензионална плоха, већ сада представљају „маскиранији“ елемент који се не намеће на начин да подсећа на прелом између визуелних и ликовних уметности, између предадаистичких и дадаистичких уметничких пракси.
С друге стране, Нешић у најновијој серији слика развија једну врсту дадаистичке праксе унутар самог сликарства. Наиме, Марсел Дишан је говорио о томе да његови реадy маде артефакти имају полазиште и у промишљању самог сликарског поступка када сликар користи индустријске боје. Те индустријске боје и остала средства од којих је начињена слика јесу већ постојећи производи. Када Нешић користи сликарске уљане боје он их третира на исти начин на који бира већ произведене облике. Он користи оне боје које су му на дохват руке, независно од њихове колористичке вредности. Превага цртежа у односу на боју само подцртава секундарни карактер колорита упркос томе што је колорит Нешићевих слика интензиван, свеж и тонски уравнотежен.
На први поглед би се могло рећи да ижложене слике налазе референцу у некој од фовистичких апстрактних композиција Клеовог рада. Но, чини се да Нешићеве слике нису слике сликара већ слике дадаисте који се враћа слици.
др Тамара Ђорђевић
