Изложба фотографија Ивана Арсенијевића „Unguided Journey“, биће отворена у среду, 21. октобра у 18 часова у Великој галерији СКЦНС-а (Владимира Перића Валтера 5).
Изложба „Unguided Journey“ („Путовање без водича“) уметника-фотографа Ивана Арсенијевића доноси фотографије настале мобилним телефоном у оквиру свакодневног, готово ритуалног, бележења различитих ситуација. Фотографије чине својеврстан визуелни дневник који је Арсенијевић, паралелно са писаним дневником, водио протеклих десетак година. Првобитно прављене без уметничке намере, фотографије породичних тренутака, путовања, свакодневних и граничних животних ситуација у галерији добијају нови контекст и постају целина која отвара питања о односу фотографије и свакодневице, приватног и јавног, као и о томе на који начин бележење животних тренутака може утицати на њихово разумевање. Изложба тако свакодневне, наизглед случајне фотографске записе претвара у визуелни дневник и нови уметнички рад.
Изложба ће бити постављена до 12. новембра 2026. Радно време галерије је од 10 до 15 часова, радним данима, a oни који желе да посете ван овог термина, треба да се најаве путем имејл адресе: skcnsart@gmail.com
Улаз је бесплатан.
Детаљније о изложби „Unguided Journey“:
Фотографско путовање без водича
Михаило Васиљевић
Желим само да (…) мислиш о стварима око себе више него што мислиш о себи. Пол Остер
Да ли то звучи досадно и сентиментално? Као сан, звучи, да. Али, као реалност (…) то ће бити потпуно невероватно. Роалд Дал
Супротно традиционалним уметничким медијима, фотографија као савремена уметност у сталној је спрези, али и тензији, са својом неуметничком друштвеношћу. Специфичности фотографије као уметности остају невидљиве за највећи број гледалаца навикнутих на њено свакодневно присуство у различитим неуметничким контекстима. Сложени однос фотографске уметности и неуметности сличан је односу мотива и његове представе – иако се ради о потпуно различитим ентитетима, између њих је вишеструко пропустљива значењска граница. У циљу поједностављеног објашњења, можемо рећи да фотографија као уметнички алат има везе са процесима стварања, истраживања и сазнавања оствареним путем визуелног мишљења. Иза овог општег одређења, поред подразумеваних техничких аспеката, стоје механизми повезивања, одабирања, преузимања и осмишљавања – мотива, теме, позиције, тренутка, контекста и значења фотографија и њихових односа.
У раду „Путовање без водича” уметника-фотографа Ивана Арсенијевића преплићу се питања о смислу свакодневице и питања о сврси уметности. Рад се састоји од фотографија насталих мобилним телефоном у оквиру свакодневног, готово ритуалног, бележења различитих ситуација. Фотографије чине својеврстан визуелни дневник који је Арсенијевић, паралелно са писаним дневником, водио протеклих десетак година. Фотографије нису направљене са уметничким аспирацијама и искоришћене су као сиров, условно, редимејд материјал у чину аутоапропријације. Интимни породични призори, туристичка и пословна путовања, свечане прилике, потресне, баналне и надреалне свакодневне ситуације, представљени су заједно са сценама које подсећају на раније Арсенијевићеве радове. Широк дијапазон мотива укључује пажљиво изабране фрагменте ситуација које се сваког дана понављају, али и околности граничних животних подручја рођења и смрти. Иако фотографије обухватају разнолике мотиве фрагментарно фотографисане током вишегодишњег периода, њих начелно обједињује ауторова позиција истовремено посматрача и учесника. Фотографије „Путовања без водича” елементи су новостворене целине чије значење у великој мери превазилази смисао појединачних делова.
Однос савремене уметности и свакодневног живота подразумева сталну трансгресију. Ако следимо отрежњујуће историјске лекције концептуалне уметности, јасно је да је прављење уметности саставни део животног искуства. Фрагменти свакодневице могу бити мотив, тема, контекст и објекат уметности. Ипак, однос свакодневице и уметничког рада остаје проблемско поље пуно парадокса. У том смислу, значајно је да су ове фотографије први пут објављене у оквиру галеријске поставке и да претходно нису биле део јавног живота у оквиру употребе на друштвеним мрежама. Ради се о приватним фотографијама које су премештањем у галерију постале јавне. Можемо рећи да су оне резултат више или мање непосредних и интуитивних реакција – својеврсни супстрати Арсенијевићеве свакодневне борбе са демонима и ветрењачама. Отуд је преношење амбиваленције потребе и смисла њиховог настанка важно бар онолико колико су важне и саме фотографије. У којој мери фотографисање животних ситуација доприноси њиховом разумевању и да ли чин фотографисања може бити трансценденција безизлазне тескобе – нека су од питања која је могуће поставити у вези са „Путовањем без водича”.
Назив рада делимично је преузет из наслова приче Сузан Зонтаг „Тура без водича” из 1977. године, према којој је снимљен и филм. Питања путовања, физичког али и у сопствену прошлост, окоснице су ове приповетке у којој Зонтагова у фокус доводи неопходност вишеслојног односа према времену у свакодневици. Неспремност на животне изазове без обзира на све остаје универзална истина коју Арсенијевић наговештава уз помоћ изабраног наслова изложбе.
Нема сумње да су Арсенијевићево уметничко знање и искуство пресудно утицали на изглед и настанак његових успутних дневничких фотографија. Међутим, њихов непланиран и непретенциозан карактер конституише рад више него њихове сугестивне формалне особине. У том смислу, „Путовање без водича” готово сигурно би имало другачије усмерење да је уметник користио приступ препознатљив у његовим ранијим радовима. Овде се не ради толико о изгледу фотографија, које од претходних Арсенијевићевих радова разликују мали формат, сведенији тонови и засићеније боје, који су, условно, карактеристични за фотографисање мобилним телефоном. Контекстуалним померањем и успостављањем вишеструко удаљеног погледа којим аутор посматра сопствену свакодневицу, настао је нов квалитет који мења значење ових фотографија, мада не мења њихово приватно порекло. Ово удаљавање донекле подсећа на став антрополога који споља истражује визуелну архиву коју је, парадоксално, сам направио. Универзалност ситуација представљених на фотографијама преклапа се са практично универзалним искуством фотографисања мобилним телефоном. Међутим, захваљујући Арсенијевићевом хладном погледу споља и отклону од носталгије према сопственим искуствима, овај рад није само још један поетизовани микронаратив.
Поставка изложбе доследно прати аутоапропријативну логику рада и подразумева велики број фотографија истог формата, стандардизовану опрему и ритам који сугерише подједнак значај сваке фотографије. Мали формат истиче приватни контекст материјала, док квадратни изрез указује на симболичну везу са мрежом Инстаграм, у оквиру које никад нису биле представљене.
Фотографије показују разнолике мотиве и могуће их је поделити на неколико категорија у смислу фотографског приступа. Амалгам различитости појединачних сцена представљених на њима заслужан је за сврсисходну и наглашену динамику изложбе и он прати фрагментисану неуједначеност свакодневице из које су настале. Многе фотографије на први поглед изгледају као да припадају претходним Арсенијевићевим радовима, али их, поред техничких разлика, непосредност и случајност чине неуклопивим у серије као што су „Some Cities” или „Тиха места”. Насупрот њима су фотографије које наглашеније представљају лично окружење уметника, али и оне превазилазе уобичајене заморне механизме породичне или аматерске фотографије и могу се лако позиционирати у оквир новог уметничког рада. Подједнако велики број фотографија није могуће на овај начин одредити и оне су кључне за успостављање функционалних веза у оквиру рада јер пажњу посматрача усмеравају на неочекиване начине. На крају, ове фотографије се могу разумети као скице – аутобиографске визуелне белешке направљене из разлога који не изгледају увек јасни и објашњиви. Оне су део тока, али и краткотрајни прекиди рутине и садрже обе врсте квалитета свакодневице – обичност и њену супротност. Ове особине назначене на појединачним фотографијама постају очигледне у њиховим међусобним односима.
Са одређеном сигурношћу можемо претпоставити да ће велики број посетилаца Арсенијевићеве изложбе у својим мобилним телефонима имати сачуване снимке донекле сличне фотографијама представљеним у оквиру поставке. За њих остаје питање прихватања потенцијалног значаја који фотографија може да има као траг и симбол проживљеног. Ипак, потребан је софистициран водич како би исцелитељске моћи фотографије постале видљиве током дугог путовања у ноћ.
Биографија:
Иван Арсенијевић рођен је 1972. године у Крагујевцу. Дипломирао је на Академији уметности БК у Београду, одсек фотографија, у класи професора Милана Алексића. Школу Југословенског института за новинарство у Београду, одсек ТВ камера, завршио је 1994. године. Тренутно је на постдипломским студијама на Факултету организационих наука у Београду, смер Односи с јавношћу и мултимедијалне комуникације. Члан је УЛУС-а. Ради као уредник ликовног и филмског програма СКЦ-а Крагујевац.
Арсенијевић је био члан жирија за доделу награде „Димитрије Башичевић Мангелос” за 2014. и 2015. годину, члан стручног жирија Новембарског салона визуелних уметности у Краљеву 2012. и 2014 – 2017, члан стручног жирија XIX и XXIX Пролећног анала у Чачку, члан међународног жирија 16. фестивала анимираног филма Балканима у Београду 2019, итд.
Реализовао је велики број самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Такође, реализовао је већи број кустоских пројеката и био уредник већег броја фотомонографија и књига из области уметности. У свом раду бави се питањем урбаних простора и идентитета појединца у њима.
