Осмо издање позоришног фестивала Упад, који организује СКЦНС у сарадњи са младим селекторима и селекторкама доноси пет представа које ће публика моћи да погледа од 17. до 25. новембра у Студентском културном центру Нови Сад (Владимира Перића Валтера 5).
Под слоганом „Није нормално, УПАДај да причамо о томе!“, млади селектори и селекторке фестивала у фокус стављају теме насиља, дискриминације жена, моћи, (не)једнакости, злостављања и поверења. Фестивал отвара и питања о томе како живимо, каква очекивања постављамо једни пред друге и где повлачимо границу између онога што је уобичајено и онога што је прихватљиво.
„На шта смо све навикли, а не би требало? Позориште нам понекад показује оно што свакодневно гледамо, а више не примећујемо. Насиље, неправда и злоупотреба моћи не постају ‘нормални‘ само зато што су део наше свакодневнице, али неке појаве временом престајемо да преиспитујемо, а о некима учимо да ћутимо. Придружите нам се и ове године да заједно, кроз позоришну уметност, промишљамо теме које нас све дотичу, као појединце и као друштво“, поручују селектори и селекторке Упад-а.
Представа „Како сам научила да возим“ у продукцији Хартефакт отвориће овогодишњи фестивал 17. новембра. Сутрадан, 18. новембра, на репертоару је представа ,,(Муш)кост у грлу” БРИНА продукције, а следеће вечери, 19. новембра, публику очекује представа „Унутрашња светла“ позоришта ПАТОС из Смедерева. Након кратке паузе, 23. новембра биће изведена представа „Случајна смрт једног анархисте“ Књажевско-српског театра. Фестивал ће затворити представа „Birthland. Dobre девојке о томе не говоре“ из Грчке, која ће бити одиграна 25. новембра. Све представе почињу у 20 часова. Након сваке представе следи разговор са публиком и екипом представе који ће водити млади селектори и селекторке. Кроз ову праксу Упад развија критичко промишљање код публике и негује културу дијалога.
Улаз за младе од 15 до 30 година је бесплатан уз обавезну резервацију на овом линку. Редовна цена улазнице биће 800 динара и моћи ће да се купе на билетарници СКЦНС-а пола сата пре представе уз обавезну претходну резервацију на линку.
Селектори и селекторке заслужни за овогодишњи програм су: Ања Пејиновић, Амелиа Стакић, Јелена Лакетић, Павле Хрнчић, Исидора Лакић, Савина Деспотов, Владимир Бељић, Катарина Стевановић, Предраг Ђуришић, Анђела Андријевић, Јелена Бировљев Рајчевић, Миомир Милосавац, Ивона Галић, Теа Савовић и Милица Блешић.
О фестивалу:
Упад фестивал је покренуо Студентски културни центар Новог Сада 2019. године са циљем да се популаризује позоришна уметност међу младима, као и да они постану активни гледаоци/тељке, а не само пасивни посматрачи. Програм Упада креирају управо млади селектори/ке, а теме које они отварају важне су за друштво у целини, а поготово за младе. Фестивал је посебан по томе што развија критичко промишљање код публике кроз разговор након сваке представе, руши баријеру између глумачке екипе и публике, као и између професионалног и аматерског театра.
Програм:
17. 11. уторак, 20 ч
„Како сам научила да возим“ (Heartefact, Београд)
Трајање: 80 минута
Реч редитељке:
„Како сам научила да возим“ Поле Вогел, текст је који многи називају „Лолитом“ написаном из женске перспективе – лика одрасле Малецке, која се присећа свог детињства. У раду на њему у камерном, интимном простору Хартефакт Куће, заједно са глумицом Мартом Богосављевић и глумцем Светозаром Цветковићем, као и са свим сарадницима трудили смо се да пронађемо нежан сценски језик за овај сложен, дубок и деликатан текст – који ни не покушава да парира стварности, коју свакодневно живимо. Она је толико страшнија, дешава се свуда око нас и делује нам обесхрабрујуће незаустављиво – да смо кроз ову представу покушали да идемо уназад, корак по корак, испитујући проблем са којим се већина људи која чита овај текст, сусрела некада у животу. Однос ова два лика, Малецке и њеног тече, пун је амбиваленција: љубави, нежности, радозналости, подучавања, поверења, формирања ауторитета, грешака, а последично: пробијања граница, груминга и повређивања, све до тачке самоуништења. Велика вредност овог текста је емпатија ауторке за оба лика, чиме се отвара важан, полемичан тон о узроцима, а не само последицама таквог односа. Ово је представа о опроштају, без свести да је немогуће опростити. Надам се да ћемо овом представом људе учинити буднима и макар мало храбријима – мислим да би то било више него довољно у друштву у коме их чинимо осрамоћенима и тихима.“
Тара Манић, редитељка
Текст: Пола Вогел
Режија: Тара Манић
Превод са енглеског: Ивана Ђурић Пауновић
Адаптација текста: Вук Бошковић
Играју: Светозар Цветковић, Марта Богосављевић
Сценографија/костим: Зорана Петров
Музика: Владимир Пејковић
Дизајн светла: Немања Цалић и Зорана Петров
Фото и видео продукција: Марко Стојановић
Визуелни идентитет: Марко Стојановић
Технички сарадници: Немања Цалић, Бојан Дурутовић
Извршна продукција: Селена Плескоњић, Александра Лозановић
Продукција: Хартефакт, март 2024.
18. 11. среда, 20 ч
„(Муш)кост у грлу“ (БРИНА, Београд)
Трајање: 75 минута
Плесна представа “(муш)кост у грлу” је проистекла из уметничко-истраживачког процеса, који је истраживао кроз кореографске и извођачке праксе појам токсичног маскулинитета и његове атрибуте (мачизам, мизогинија и фемицид, (ауто)хомофобија, милитаризам и радикални национализам) који су садржани у самом телу, у форми архиве мушкости у телу и њен утицај на тело.
Представа приказује скуп различитих погледа на мушкост, од стране пет младића, који непрекидним промишљањем, изнова нуде алтернативне мушкости, поигравајући се наученим телесним радњама и дискурсима, одводећи их до апсурда, и делећи интимне исказе о сопственом одрастању чврсто оивиченом социјалним нормама. Феномену се приступило кроз призму сценских документација и спекулација, о специфичним ситуацијама, од индивидуалних до колективних.
Представа ставља фокус на телесне акције, наратив и операције који се инкорпорирају током сазревња, у тело мучкарца и тиме чине валер специфичних шаблона понашања које то тело под притиском друштва, производи, и симултано, то тело, бива посматрано као аутор штетних последица које има по савремено друштво у целини, жене, али и на саме мушкарце, поготово у патријархалним друштвима, где социјализација дечака, често нормализује насиље.
Мушкост и тело се узајамно обликују, са питањем колико је могуће да се тело (и делимично и у којим животним ситуацијама) одупре токсичној мушкости, а на који начин јој се приклоњава?
Ауторство, текст и кореографија: Милош Јањић
Ко-ауторство и извођење: Дражен Хорватић, Милош Јањић / Младен Шијан, Чад Спенс, Лазар Тешић
Драматургија: Андреја Каргачин и Нина Плавањац
Редитељско саветовање: Ана Пинтер
Кореографско саветовање: Исидора Поледица
Сценографско саветовање: Марија Покрајац
Дизајн музике и звука: Јана Баљак
Техничка подршка и израда сценографије: Милица Бабић
Фото документација: Владимир Опсеница и Марија Стојковић
Видео документација: Тања Дробњак
Продукција: БРИНА
19. 11. четвртак, 20 ч
„Унутрашња светла“ (Позориште ПАТОС, Смедерево)
Трајање: 60 минута
Да ли можемо да доживимо позориште без чула вида? Несвакидашњи концепт „Унутрашњих светала“ ускраћује ово чуло, а публика сцене „посматра“ користећи све остале опажаје. Сви у публици носе повезе преко очију, чиме су сви изједначени и стављени у положај слепих и слабовидих особа.
Као медиј, позориште се у великој мери ослања на сва наша чула. Путем њих гледалац прима различите поруке и сигнале са сцене, а глумци настоје да створе емоцију која ће премостити јаз између имагинарног света сцене и оног реалног који се налази на „сигурној“ дистанци, међу средиштима публике. Представа „Унутрашња светла“ руши неколико стандарда. Посматрач постаје део сцене и активан је учесник свега што се одвија на њој. Посматрач постаје главни глумац у представи која се одвија око њега и „само“ за њега. Поред ове баријере, руши се још једна битна театарска догма. Посматрач користи сва чула сем једног, чула вида. „Унутрашња светла“ претварају овај „хендикеп“ у предност, а посматрач представу „посматра“ кроз сва остала чула. Ову изузетно интерактивну представу потписује Владислав Нешић, који кроз рад са слепим особама дошао до материјала који се претворио у експериментално путовање на сцени.
Идеја и режија: Владислав Нешић
Играју: Ада Вера Петковић, Драган Џелетовић, Дуња Петковић, Филип Банчов, Ивона Митић, Катарина Пендић, Павле Шакић, Милана Матејић, Теодора Матовић и Марија Ненадов
Асистент режије: Катарина Пендић
Сарадници на сценарију: Данијела Стојковић, глумица (НИТ) и Мина Саблић, драматург (БАЗААРТ)
Представа инспирисана текстовима: Слободана Станковића, Маре Ожеговић, Милоша Пржића, Марка Цветковића, Данијеле Стојковић
Аутор монолога: Слободан Станковић
Хармоника: Милош Пржић
Дизајн звука: Љуба Нинковић
Техничар тона: Јаков Јовановић
23. 11. понедељак, 20 ч
„Случајна смрт једног анархисте“ (Књажевско-српски театар, Крагујевац)
Трајање: 90 минута
Службена белешка Дана 06. 12. 2025. године, у објекту познатом као Књажевско-српски театар у Крагујевцу, извршено је премијерно извођење представе под називом СЛУЧАЈНА СМРТ ЈЕДНОГ АНАРХИСТЕ. Том приликом нису забележени инциденти, осим повременог неконтролисаног смеха публике.
Током истраге је утврђено следеће: аутори и извођачи наведеног сценског случаја изјавили су, под моралном (али не и кривичном) одговорношћу, да је предметна представа настала на основу истинитих догађаја од 16. 12. 1969. године које је, како се сумња, у уметничку форму преточио Дарио Фо, лице од раније познато полицији. У архиви Миланске полиције из 1970. године пронађени су материјални докази који потврђују да се радња комада заснива на „случајној смрти” једног младог анархисте, Ђузепеа Пинелија, који је том приликом изненада и без најаве испао кроз прозор.
Редитељ представе, до сада непознат полицијским органима, дао је изјаву да је комад фокусиран на тадашњи криминално-коруптивни полицијски апарат Италије и да није желео да овај комад додатно осавремењује. Драматуршкиња овог позоришног случаја, такође непозната полицијским органима, оптужена је за револуционарне изјаве док је причала о времену у којем је Дарио Фо написао комад: „У свету у коме је корупција правило, а не изузетак, а народ, гурнут у ред за социјалну помоћ, излази на улице тражећи своја права, и у коме се полиција наоружава против свог народа, тешко да ће се разоружавање десити гласачким кутијама“. Ипак, скинула је оптужницу са себе приложивши доказе да је то директан цитат Фоове драме.
За све наводе о забавном, брзом и узбудљивом раду на представи нису постојали сведоци, те се њихова изјава не узима као валидна. Учесници овог позоришног случаја тврде да за време припремног поступка нико није био животно угрожен, осим неколико елемената реквизите и стрпљења инспицијента.
На крају, сви актери овог позоришног случаја изјавили су да је свака сличност представе са актуелним догађајима искључиво случајна.
Режија: Ђорђе Нешовић
Играју: Чедомир Штајн, Никола Милојевић, Александар Милојевић, Ненад Вулевић, Иван Видосављевић, Милица Мајсторовић.
25. 11. среда, 20 ч
„Birthland – добре девојке о томе не говоре“ (Pedio Technis – Грчка, Collectif Strates -Француска и АртФракција – Србија)
Трајање: 60 минута
„Birthland – добре девојке о томе не говоре“ је представа која премошћује јаз између митологије која окружује трудноћу и стварности, отварајући питања која изазивају страх и о којима се недовољно говори. Колико отворено говоримо о дискриминацији при запошљавању којој су жене изложене због трудноће? Колико често жене прибегавају абортусу не зато што то желе, већ да би избегле губитак посла? Колико отворено говоримо о тешким странама мајчинства?
Режија: Елени Апостолопулу
Играју: Енија Стаматијади и Елени Халастани
Драмски текст: Мина Петрић
