Слободан Шнајдер, један од најважнијих драмских писаца хрватске и југословенске књижевности, гостоваће у СКЦНС Фабрици 25. јануара у 19 часова. У разговору са професором са Филозофског факултета Жељком Милановић, Слободан Шнајдер представиће своју нову књигу “Доба мједи” у издању Тим Пресс-а.
Доба мједи велика је прича о двоје људи који су оџивјели своје животе у доба екстрема те о њихову потомку којега је запало, као не баш сретно насљедство, изаћи на крај с том чињеницом. Георг и Вера, како се у роману зову, имали су, наиме, до неке точке тих својих живота екстремно супротстављене биографије. Они се срећу чим је то било могуће а да не буде погибељно, након што је ама баш све на свијету било против тога сусрета. Потом одлазе различитим путевима, кад их је баш све упућивало на то да остану заједно.
Прича је еуропска по томе што се догодила у много верзија, свједочећи о моћи идеологије која зна подијелити и стол и постељу, јучер као и данас, такођер и у овом стољећу које није ништа мање обиљежено екстремима. Из различитих обзира, па и због страха, та је прича малокад испричана до краја.
Доба мједи јест уједно епска ријека с много притока, рукаваца, наплавина, што се тешко пробија према својему далеком ушћу. Неки можда знају да је ријека Босут необична по томе што понекад потече према својему извору.
Ти се извори у роману траже у митском времену, када је шарени свирац хамелински ходио њемачким земљама и скупљао њезину младост да је одведе у – Трансилванију. Нешто ближе нашем добу, у години 1770., група њемачких колониста долази у Wолкоwар, у оквиру терезијанских реформи, и остаје у Славонији. Послије су названи Волксдеутсцхерима. Нарација о њима даје шири оквир двију индивидуалних судбина, све до протјеривања „етничких Нијемаца“ године 1945. из Шлеске, Судета и Југославије те до расапа потоње.
Средишњи дио романа догађа се у Пољској, том ваљда најстрашнијем попришту Другога свјетског рата. Крај романа припада мјестима камо долазе и смирени и несмирени, за које велимо да су ваљда мртви.
Слободан Шнајдер (Загреб, 1948) дипломирао је филозофију и англистику на Филозофском факултету у Загребу. Био је суоснивач је и дугогодишњи уредник позоришног часописа “Пролог”. Дужи боравци у Немачкој, Аустрији и Француској.
Активан у различитим жанровима. Прозу објављује од 1966. Од 1969. године до данас делује као драматичар, пишући драмске текстове континуирано, што се не може рећи и за извођења.
Превођен и игран у иностранству. Нека извођења: Миниголф, 1968, Камов, смртопис, 1978, Хрватски Фауст, 1982, Цонфитеор, 1984, Баухаус, 1990, Змијин свлак, 1994,
Утјеха сјеверних мора, 1997, Код Бијелог лабуда, 1999, Пето еванђеље, 2004, Кости у камену /Тито/, 2007, Моја драга Тилла (лутке), 2010, Енциклопедија изгубљеног времена, 2011, Како је Дунда спасила домовину, 2012.
Од 1994. до 2014. био је активан као колумниста ријечког “Новог листа” (Опасне везе). Избор из колумни објављен је у двема књигама: Кардинална грешка, Нови лист-Адамић, Ријека 1999, Умријети под звијездом, Нови лист-Адамић, Ријека 2005.
Изабрана дјела у девет свезака изашла су код Прометеја, Загреб 2005-2007.
Последњи драмски текст: Свјетлуцање коме, часопис Форум, св. 1-3 , Загреб 2015.
У 2015. години објавио је роман Доба мједи, причу о двоје људи у турбулентном историјском контексту пред и након Другог светског рата, и тешком наслеђу које су са собом носили.
