Изложба Божидара Мандића „Техноклизма“, којом се обележава 55 година уметниковог стваралаштва и рада Породице бистрих потока, биће отворена у четвртак 6. новембра 2025. у 18 часова у Великој галерији СКЦНС-а (Улица Владимира Перића Валтера 5). Посетиоци ће на изложби моћи да погледају најновије уметникове радове, као и неке од докумената и радова из историје Породице бистрих потока. Током изложбе ће бити емитован филм Породице бистрих потока о Божидару Мандићу – „Оништити се”.
На отварању ће, поред уметника, говорити Небојша Миленковић, дугогодишњи сведок и познавалац уметниковог рада, а Божидар Мандић ће извести уводни перформанс под називом „Ја не личим на уметника”.
Вођење кроз изложбу заказано је за четвртак, 27. новембар 2025. у 18 часова, када ће о поставци говорити Божидар Мандић, Небојша Миленковић и Тибор Варади. Изложба ће бити затворена у четвртак, 4. децембра 2025. у 18 часова, а затварање ће бити пропраћено перформансом трупе Породице бистрих потока, под називом „Урлик за епоху”.
Божидар Мандић припада новосадској авангарди седамдесетих, када су нове уметничке праксе и концептуална уметност узбудиле постојеће традиционално поимање уметности. Године 1977. одлази у мало село Брезовица на планини Рудник и оснива комуну Породица бистрих потока. До сада је објавио 28 књига, реализовао 23 самосталне и 50 колективних изложби, као и 400 изведби својих позоришних представа. Одржао је око 300 трибина и предавања о повратку природи, „планетаризму”, хуманим гестовима и уметности. Колумниста је Културног додатка дневног листа „Политика”, „Данас”, „Радио Београд 1 (дечија редакција)”, „Новости”, „ТВ Метрополис”, „Сцене”… Велики део његовог рада испратили су бројни медији јер су његов живот и уметност једна врста антиципације, као и пионирство еколошке мисли и живота у комунама.
Извод из предговора каталога:
Божидар Мандић је, пре свега, једна Енергија. Јуродива. Самородна. Аутодидактична. Покадшто неукротива. Свакако оригинална. Самосвојна. Од тренутка кад, као свршени аутомеханичар и скоро па професионални фудбалер, ступа на уметничку сцену – најпре интуитивно, праћен осећајем и жељом за припадањем, похађајући лични уметнички универзитет, данас познат као новосадска (нео)авангардна сцена с краја 1960-их и почетка 1970-их, окупљена око славне Трибине младих те часописа Index, Új Symposion и Поља, Божидар Мандић, кроз непосредну, више животну него уметничку праксу, отелотворује славни идеал и артистички кредо групе Кôд који гласи: „Правити уметност од чињеница живота”. Било је то неизвесно генерацијско путовање, институционално игнорисано (не рачунајући Трибину, наравно) те медијски, судски и полицијски прогањано… Али Енергија која се са том славном генерацијом у Новом Саду пробудила била је нешто што се, ни пре ни касније, у овом граду није поновило. У епицентру активности и појавности (нео)авангардиста ’70-их били су термини попут: иновације, субверзивности, ризик, експеримент, провокације, онеобичавања, ексцес, инцидент – поједностављено немирење са штафелајном обамрлошћу и третирања уметности као некаквог стваралаштва које се, напослетку, сведе на трку за стицањем привилегија или, у сретнијим случајевима (по саме сликаре), као декор у кућама богатих. Циљ, дакле, није пуко стварање – већ еманципаторске праксе чија је суштина била у дословном живљењу уметности, то јест мењању постојећег стања (како у култури тако и у друштву). Скупа с Новом уметношћу, авангардисти 1970-их желели су и нове односе, другачије, боље друштво, напослетку – пошто је побуна 1968. из које је овај дух директно проистекао била интернационалног карактера – желели су и Нови, праведнији, неексплоататорски свет. […]
Небојша Миленковић, виши кустос Музеја савремене уметности Војводине.
О уметности Божидара Мандића:
– „Породица бистрих потока”, на челу са Божидаром Мандићем, је остварена утопија. Наравно, делимично… И тако делимично остварена утопија, моћна је…
Јован Ћирилов
– Уметност као разматрање услова човековог живота у природи и вештачки створеној средини и његовог суживота у друштву је ангажованост која се не може занемарити код Божидара Мандића (Породица бистрих потока). Разлика између његових и многих других дела је у томе што у својим делима, у којима се укида граница између уметности и живота, што је један од ретких прихватиљивих видова.
Владан Радовановић
– Поглед „првог човека”, гледати ствари као да то први пут види човечије око. Овај је поглед шанса за осмишљавање. Шанса која се чека понекад се изненада реализује као скулптура од прућа, за потпаљивање ватре, а понекад остаје на дистанци, па се може забележити само чекање.
Тибор Варади