Изложба „Неједнаке географијеˮ уметничке групе diSTRUKTURA, коју чине Милица Милићевић и Милан Боснић, биће отворена 19. фебруара 2026. у 18 часова у Великој галерији СКЦНС-а (Владимира Перића Валтера 5), а поставка ће моћи да се погледа до 17. марта 2026.
Изложба представља најновију серију радова у склопу пројекта Possibility of the Sublime / Могућност узвишеног. Кроз коришћење различитих медија ‒ слика, фотографија, видео, цртеж, карактеристичних за њихов претходни рад, као одговарајућих за промишљање и истраживање, отворено говоре о питањима екологије и економије које посматрају у испреплетеним односима пејзажа, заједнице и моћи.
Уочавање јасно видљивих промена у природи, укључује позицију човека, истовремено као учесника и посматрача, тематизујући комплексна питања природе, технологије и друштва савременог доба, не искључујући прошлост и са запитаношћу за будућност.
Изложба се реализује у сарадњи Галерије савремене ликовне уметности у Нишу, Уметничке галерије „Надежда Петровић“ у Чачку, Уметничке галерије Народног музеја Крушевац, Студентског културног центра Нови Сад и ДОТС галерије. Каталог, чији су издавачи поред наведених установа и ProArtOrg из Београда, објединиће поставке пет изложби. Кустос пројекта и аутор текста у каталогу је др Сања Којић Младенов. Кустос изложбе у СКЦНС је Даница Бићанић.
Изложбе у оквиру пројекта:
Галерија савремене ликовне уметности Ниш / 9. 10 – 9. 11. 2025.
Уметничка галерија, Крушевац / 13.11 – 15. 12. 2025.
Уметничка галерија Надежда Петровић Чачак / 23. 12. 2025 – 16. 2. 2026.
Студентски културни центар Нови Сад / 19. 2 – 13. 3. 2026.
Галерија ДОТС Београд / 19. 3 – 30. 4. 2026.
Биографија:
Милица Милићевић и Милан Боснић (диСТРУКТУРА) су дипломирали и магистрирали на Факултету ликовних уметности у Београду, на одсеку за сликарство. Од 2005. раде заједно као уметнички дуо диСТРУКТУРА и под тим именом учествовали су на преко 30 самосталних и више од 70 групних изложби у Србији, Словенији, Македонији, Румунији, Француској, Италији, Аустрији, Немачкој, Холандији, Луксембургу, Швајцарској, Јапану, Словачкој, Чешкој, Црној Гори, Хрватској, Мађарској, Финској и Египту. диСТРУКТУРА је учествовала у резиденцијалним програмима за уметнике и на радионицама у Шпанији, Швајцарској, Немачкој, Аустрији, Холандији, Словенији, Италији, Финској, Египту и Србији. Добитници су више награда и стипендија међу којима је и Полок-Краснер грант за 2015. годину. Њихови радови се налазе у преко 15 јавних и приватних колекција.
Possibility of the Sublime
Др Сања Којић Младенов
диСТРУКТУРА се темом екологије и економије бави активно током читаве своје уметничке праксе. У најновијој серији радова, развијених у оквиру пројекта Possibility of the Sublime, наставља са пропитивањем пејзажа, као индикатора сложених друштвених и економских преображаја, изазваних неолибералним, колонијалним и периферним политикама. Аутори истражују места на маргини неолибералног раста, односно „просторе у којима се глобална капиталистичка логика најинтензивније утискује у природу и животе људи”. Разматрају проширене појмове природе у постиндустријском, посттехнолошком и постдигиталном окружењу једног транзицијског друштва.
За своју истраживачку студију прате промене пејзажа рударског града Мајданпека, стационираног на ободу источне Србије и његове амблематске планине Старице, чије рударење и експлоатацију спроводи кинеска компанија „Zijin Mining”. Промене природног амбијента неспорно су видљиве. Место рударског копа данас је са једне стране непрегледни кратер, а са друге брдо које полако нестаје од последица интензивног минирања, раслојавања земљишта и превентивног рушења. Девастација природног пејзажа услед искоришћавања природних ресурса овде није само питање физичке стварности, већ резултат сложених међуодноса различитих политика, интереса, економских и технолошких захтева, као и питања нестабилних, слојевитих идентитета, социјалних и емотивних веза локалног становништва.
Може ли оно што гледамо још увек бити узвишено, питају се аутори позивајући се на Буркеово и Баумгартеново поимање Узвишеног, као естетско-филозофског дискурса заснованог “на споју страхопоштовања, ужаса и дивљења”. Односно, колико се мотиву реалистичног планинског пејзажа, у сликарском поступку “разбијен” процесом дигиталног брисања, поништавају његове првобитне карактеристике? Да ли уметнички концепт, развијен кроз фрагментарни сликарски приказ, оставља видљивим трагове првобитног природног амбијента који полако одумире од последица људског деловања? Или узвишени пејзаж поступком деконструкције постаје место на којем се естетски квалитет интегрише са етичким? Пејзаж, могуће, остаје поље у којем се почетни приказ надограђује различитим наративима, као што су “разорни и запањујући, дивљи и инструментализовани”, како наводе аутори.
диСТРУКTУРА анализира позицију пејзажа и његове друштвене перцепције, уз наглашавање променљивих и испреплетаних међусобних односа људи, природе и друштва. Истичу човекову потребу да влада природом и природним ресурсима, да их користи зарад стицања сопственог капитала, уз укључивање различитих геополитичких и локалних интереса, те зависности полупериферије у односу на доминантни центар. Указују на однос према прошлости која је утеловљена у нагомилавању непрерађеног отпада и коришћењу застарелих технологија за добијање енергије. То резултира загађењем и урушавањем природне средине, тенденцијама присутним у Србији због економско-политичке условљености. Истовремено, аутори истичу одсуство позитивне визије будућности, јер је перспектива напретка укорењена у профиту, ресурсима и произведеним добрима нажалост измештена из периферија и акумулирана у неолибералним капиталистичким центрима.
Пропитивање позиције родних аспеката и друштвено-економске моћи такође је присутно у оквиру већ набројаних неравноправних и дискриминаторских стратегија. диСТРУКТУРА посебан сегмент пројекта посвећује некадашњим радницама познате „Златаре Мајданпек”, чије животне приче постају сегмент конструисања Узвишеног пејзажа. Разматрају скрајнуту позицију жене у индустрији, процесу претварања природног богатства у капитал, те немогућности њиховог утицаја на поступке који су довели до слома производње и губитка радних места. Реализујући видео-перформанс чишћења земље у самом рударском копу, раднице метафорички и дословно покушавају да маркирају и поврате простор који им је одузет, истовремено указујући на важност метода оздрављења и напретка. Полазећи још од античке митологије, преко различитих приказа насиља и рата, жене су добијале симболичку улогу да чисте “неред” који су остављали мушкарци, припремајући терен за будуће генерације.
Преиспитивање замишљене будућности аутори настављају прикупљањем визија локалног становништва. Добијене наративне целине користе као промптове за ангажовање вештачке интелигенције приликом креирања слика рекултивисаног пејзажа који би могао бити обликован „вољом заједнице”. Узвишени пејзаж, реализован као уље на платну, тако добија футуристичке, приморске и егзотичне елементе који указују на могућност оживљавања рударењем исцрпљеног терена, али и указују на недостатак политичке воље да се ситуација промени. Сматрају да не постоје никакве гаранције да ће се ревитализација рударских подручја спровести, јер такви планови најчеше остају само на нивоу жеља локалног становништва. Пројектом Possibility of the Sublime аутори позивају на концепт имагинације, као својеврстан чин отпора нарушеној стварности, а затим и контроле над сопственом будућношћу; ово је позив уметничке нужности да се актуелни проблеми решавају, а не игноришу.