Izložba fotografija Ivana Arsenijevića „Unguided Journey“, biće otvorena u sredu, 21. oktobra u 18 časova u Velikoj galeriji SKCNS-a (Vladimira Perića Valtera 5).
Izložba „Unguided Journey“ („Putovanje bez vodiča“) umetnika-fotografa Ivana Arsenijevića donosi fotografije nastale mobilnim telefonom u okviru svakodnevnog, gotovo ritualnog, beleženja različitih situacija. Fotografije čine svojevrstan vizuelni dnevnik koji je Arsenijević, paralelno sa pisanim dnevnikom, vodio proteklih desetak godina. Prvobitno pravljene bez umetničke namere, fotografije porodičnih trenutaka, putovanja, svakodnevnih i graničnih životnih situacija u galeriji dobijaju novi kontekst i postaju celina koja otvara pitanja o odnosu fotografije i svakodnevice, privatnog i javnog, kao i o tome na koji način beleženje životnih trenutaka može uticati na njihovo razumevanje. Izložba tako svakodnevne, naizgled slučajne fotografske zapise pretvara u vizuelni dnevnik i novi umetnički rad.
Izložba će biti postavljena do 12. novembra 2026. Radno vreme galerije je od 10 do 15 časova, radnim danima, a oni koji žele da posete van ovog termina, treba da se najave putem imejl adrese: skcnsart@gmail.com
Ulaz je besplatan.
Detaljnije o izložbi „Unguided Journey“:
Fotografsko putovanje bez vodiča
Mihailo Vasiljević
Želim samo da (…) misliš o stvarima oko sebe više nego što misliš o sebi. Pol Oster
Da li to zvuči dosadno i sentimentalno? Kao san, zvuči, da. Ali, kao realnost (…) to će biti potpuno neverovatno. Roald Dal
Suprotno tradicionalnim umetničkim medijima, fotografija kao savremena umetnost u stalnoj je sprezi, ali i tenziji, sa svojom neumetničkom društvenošću. Specifičnosti fotografije kao umetnosti ostaju nevidljive za najveći broj gledalaca naviknutih na njeno svakodnevno prisustvo u različitim neumetničkim kontekstima. Složeni odnos fotografske umetnosti i neumetnosti sličan je odnosu motiva i njegove predstave – iako se radi o potpuno različitim entitetima, između njih je višestruko propustljiva značenjska granica. U cilju pojednostavljenog objašnjenja, možemo reći da fotografija kao umetnički alat ima veze sa procesima stvaranja, istraživanja i saznavanja ostvarenim putem vizuelnog mišljenja. Iza ovog opšteg određenja, pored podrazumevanih tehničkih aspekata, stoje mehanizmi povezivanja, odabiranja, preuzimanja i osmišljavanja – motiva, teme, pozicije, trenutka, konteksta i značenja fotografija i njihovih odnosa.
U radu „Putovanje bez vodiča” umetnika-fotografa Ivana Arsenijevića prepliću se pitanja o smislu svakodnevice i pitanja o svrsi umetnosti. Rad se sastoji od fotografija nastalih mobilnim telefonom u okviru svakodnevnog, gotovo ritualnog, beleženja različitih situacija. Fotografije čine svojevrstan vizuelni dnevnik koji je Arsenijević, paralelno sa pisanim dnevnikom, vodio proteklih desetak godina. Fotografije nisu napravljene sa umetničkim aspiracijama i iskorišćene su kao sirov, uslovno, redimejd materijal u činu autoaproprijacije. Intimni porodični prizori, turistička i poslovna putovanja, svečane prilike, potresne, banalne i nadrealne svakodnevne situacije, predstavljeni su zajedno sa scenama koje podsećaju na ranije Arsenijevićeve radove. Širok dijapazon motiva uključuje pažljivo izabrane fragmente situacija koje se svakog dana ponavljaju, ali i okolnosti graničnih životnih područja rođenja i smrti. Iako fotografije obuhvataju raznolike motive fragmentarno fotografisane tokom višegodišnjeg perioda, njih načelno objedinjuje autorova pozicija istovremeno posmatrača i učesnika. Fotografije „Putovanja bez vodiča” elementi su novostvorene celine čije značenje u velikoj meri prevazilazi smisao pojedinačnih delova.
Odnos savremene umetnosti i svakodnevnog života podrazumeva stalnu transgresiju. Ako sledimo otrežnjujuće istorijske lekcije konceptualne umetnosti, jasno je da je pravljenje umetnosti sastavni deo životnog iskustva. Fragmenti svakodnevice mogu biti motiv, tema, kontekst i objekat umetnosti. Ipak, odnos svakodnevice i umetničkog rada ostaje problemsko polje puno paradoksa. U tom smislu, značajno je da su ove fotografije prvi put objavljene u okviru galerijske postavke i da prethodno nisu bile deo javnog života u okviru upotrebe na društvenim mrežama. Radi se o privatnim fotografijama koje su premeštanjem u galeriju postale javne. Možemo reći da su one rezultat više ili manje neposrednih i intuitivnih reakcija – svojevrsni supstrati Arsenijevićeve svakodnevne borbe sa demonima i vetrenjačama. Otud je prenošenje ambivalencije potrebe i smisla njihovog nastanka važno bar onoliko koliko su važne i same fotografije. U kojoj meri fotografisanje životnih situacija doprinosi njihovom razumevanju i da li čin fotografisanja može biti transcendencija bezizlazne teskobe – neka su od pitanja koja je moguće postaviti u vezi sa „Putovanjem bez vodiča”.
Naziv rada delimično je preuzet iz naslova priče Suzan Zontag „Tura bez vodiča” iz 1977. godine, prema kojoj je snimljen i film. Pitanja putovanja, fizičkog ali i u sopstvenu prošlost, okosnice su ove pripovetke u kojoj Zontagova u fokus dovodi neophodnost višeslojnog odnosa prema vremenu u svakodnevici. Nespremnost na životne izazove bez obzira na sve ostaje univerzalna istina koju Arsenijević nagoveštava uz pomoć izabranog naslova izložbe.
Nema sumnje da su Arsenijevićevo umetničko znanje i iskustvo presudno uticali na izgled i nastanak njegovih usputnih dnevničkih fotografija. Međutim, njihov neplaniran i nepretenciozan karakter konstituiše rad više nego njihove sugestivne formalne osobine. U tom smislu, „Putovanje bez vodiča” gotovo sigurno bi imalo drugačije usmerenje da je umetnik koristio pristup prepoznatljiv u njegovim ranijim radovima. Ovde se ne radi toliko o izgledu fotografija, koje od prethodnih Arsenijevićevih radova razlikuju mali format, svedeniji tonovi i zasićenije boje, koji su, uslovno, karakteristični za fotografisanje mobilnim telefonom. Kontekstualnim pomeranjem i uspostavljanjem višestruko udaljenog pogleda kojim autor posmatra sopstvenu svakodnevicu, nastao je nov kvalitet koji menja značenje ovih fotografija, mada ne menja njihovo privatno poreklo. Ovo udaljavanje donekle podseća na stav antropologa koji spolja istražuje vizuelnu arhivu koju je, paradoksalno, sam napravio. Univerzalnost situacija predstavljenih na fotografijama preklapa se sa praktično univerzalnim iskustvom fotografisanja mobilnim telefonom. Međutim, zahvaljujući Arsenijevićevom hladnom pogledu spolja i otklonu od nostalgije prema sopstvenim iskustvima, ovaj rad nije samo još jedan poetizovani mikronarativ.
Postavka izložbe dosledno prati autoaproprijativnu logiku rada i podrazumeva veliki broj fotografija istog formata, standardizovanu opremu i ritam koji sugeriše podjednak značaj svake fotografije. Mali format ističe privatni kontekst materijala, dok kvadratni izrez ukazuje na simboličnu vezu sa mrežom Instagram, u okviru koje nikad nisu bile predstavljene.
Fotografije pokazuju raznolike motive i moguće ih je podeliti na nekoliko kategorija u smislu fotografskog pristupa. Amalgam različitosti pojedinačnih scena predstavljenih na njima zaslužan je za svrsishodnu i naglašenu dinamiku izložbe i on prati fragmentisanu neujednačenost svakodnevice iz koje su nastale. Mnoge fotografije na prvi pogled izgledaju kao da pripadaju prethodnim Arsenijevićevim radovima, ali ih, pored tehničkih razlika, neposrednost i slučajnost čine neuklopivim u serije kao što su „Some Cities” ili „Tiha mesta”. Nasuprot njima su fotografije koje naglašenije predstavljaju lično okruženje umetnika, ali i one prevazilaze uobičajene zamorne mehanizme porodične ili amaterske fotografije i mogu se lako pozicionirati u okvir novog umetničkog rada. Podjednako veliki broj fotografija nije moguće na ovaj način odrediti i one su ključne za uspostavljanje funkcionalnih veza u okviru rada jer pažnju posmatrača usmeravaju na neočekivane načine. Na kraju, ove fotografije se mogu razumeti kao skice – autobiografske vizuelne beleške napravljene iz razloga koji ne izgledaju uvek jasni i objašnjivi. One su deo toka, ali i kratkotrajni prekidi rutine i sadrže obe vrste kvaliteta svakodnevice – običnost i njenu suprotnost. Ove osobine naznačene na pojedinačnim fotografijama postaju očigledne u njihovim međusobnim odnosima.
Sa određenom sigurnošću možemo pretpostaviti da će veliki broj posetilaca Arsenijevićeve izložbe u svojim mobilnim telefonima imati sačuvane snimke donekle slične fotografijama predstavljenim u okviru postavke. Za njih ostaje pitanje prihvatanja potencijalnog značaja koji fotografija može da ima kao trag i simbol proživljenog. Ipak, potreban je sofisticiran vodič kako bi isceliteljske moći fotografije postale vidljive tokom dugog putovanja u noć.
Biografija:
Ivan Arsenijević rođen je 1972. godine u Kragujevcu. Diplomirao je na Akademiji umetnosti BK u Beogradu, odsek fotografija, u klasi profesora Milana Aleksića. Školu Jugoslovenskog instituta za novinarstvo u Beogradu, odsek TV kamera, završio je 1994. godine. Trenutno je na postdiplomskim studijama na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu, smer Odnosi s javnošću i multimedijalne komunikacije. Član je ULUS-a. Radi kao urednik likovnog i filmskog programa SKC-a Kragujevac.
Arsenijević je bio član žirija za dodelu nagrade „Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2014. i 2015. godinu, član stručnog žirija Novembarskog salona vizuelnih umetnosti u Kraljevu 2012. i 2014 – 2017, član stručnog žirija XIX i XXIX Prolećnog anala u Čačku, član međunarodnog žirija 16. festivala animiranog filma Balkanima u Beogradu 2019, itd.
Realizovao je veliki broj samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Takođe, realizovao je veći broj kustoskih projekata i bio urednik većeg broja fotomonografija i knjiga iz oblasti umetnosti. U svom radu bavi se pitanjem urbanih prostora i identiteta pojedinca u njima.
