Osmo izdanje pozorišnog festivala Upad, koji organizuje SKCNS u saradnji sa mladim selektorima i selektorkama donosi pet predstava koje će publika moći da pogleda od 17. do 25. novembra u Studentskom kulturnom centru Novi Sad (Vladimira Perića Valtera 5).
Pod sloganom „Nije normalno, UPADaj da pričamo o tome!“, mladi selektori i selektorke festivala u fokus stavljaju teme nasilja, diskriminacije žena, moći, (ne)jednakosti, zlostavljanja i poverenja. Festival otvara i pitanja o tome kako živimo, kakva očekivanja postavljamo jedni pred druge i gde povlačimo granicu između onoga što je uobičajeno i onoga što je prihvatljivo.
„Na šta smo sve navikli, a ne bi trebalo? Pozorište nam ponekad pokazuje ono što svakodnevno gledamo, a više ne primećujemo. Nasilje, nepravda i zloupotreba moći ne postaju ‘normalni‘ samo zato što su deo naše svakodnevnice, ali neke pojave vremenom prestajemo da preispitujemo, a o nekima učimo da ćutimo. Pridružite nam se i ove godine da zajedno, kroz pozorišnu umetnost, promišljamo teme koje nas sve dotiču, kao pojedince i kao društvo“, poručuju selektori i selektorke Upad-a.
Predstava „Kako sam naučila da vozim“ u produkciji Hartefakt otvoriće ovogodišnji festival 17. novembra. Sutradan, 18. novembra, na repertoaru je predstava ,,(Muš)kost u grlu” BRINA produkcije, a sledeće večeri, 19. novembra, publiku očekuje predstava „Unutrašnja svetla“ pozorišta PATOS iz Smedereva. Nakon kratke pauze, 23. novembra biće izvedena predstava „Slučajna smrt jednog anarhiste“ Knjaževsko-srpskog teatra. Festival će zatvoriti predstava „Birthland. Dobre devojke o tome ne govore“ iz Grčke, koja će biti odigrana 25. novembra. Sve predstave počinju u 20 časova. Nakon svake predstave sledi razgovor sa publikom i ekipom predstave koji će voditi mladi selektori i selektorke. Kroz ovu praksu Upad razvija kritičko promišljanje kod publike i neguje kulturu dijaloga.
Ulaz za mlade od 15 do 30 godina je besplatan uz obaveznu rezervaciju na ovom linku. Redovna cena ulaznice biće 800 dinara i moći će da se kupe na biletarnici SKCNS-a pola sata pre predstave uz obaveznu prethodnu rezervaciju na linku.
Selektori i selektorke zaslužni za ovogodišnji program su: Anja Pejinović, Amelia Stakić, Jelena Laketić, Pavle Hrnčić, Isidora Lakić, Savina Despotov, Vladimir Beljić, Katarina Stevanović, Predrag Đurišić, Anđela Andrijević, Jelena Birovljev Rajčević, Miomir Milosavac, Ivona Galić, Tea Savović i Milica Blešić.
O festivalu:
Upad festival je pokrenuo Studentski kulturni centar Novog Sada 2019. godine sa ciljem da se popularizuje pozorišna umetnost među mladima, kao i da oni postanu aktivni gledaoci/teljke, a ne samo pasivni posmatrači. Program Upada kreiraju upravo mladi selektori/ke, a teme koje oni otvaraju važne su za društvo u celini, a pogotovo za mlade. Festival je poseban po tome što razvija kritičko promišljanje kod publike kroz razgovor nakon svake predstave, ruši barijeru između glumačke ekipe i publike, kao i između profesionalnog i amaterskog teatra.
Program:
17. 11. utorak, 20 č
„Kako sam naučila da vozim“ (Heartefact, Beograd)
Trajanje: 80 minuta
Reč rediteljke:
„Kako sam naučila da vozim“ Pole Vogel, tekst je koji mnogi nazivaju „Lolitom“ napisanom iz ženske perspektive – lika odrasle Malecke, koja se priseća svog detinjstva. U radu na njemu u kamernom, intimnom prostoru Hartefakt Kuće, zajedno sa glumicom Martom Bogosavljević i glumcem Svetozarom Cvetkovićem, kao i sa svim saradnicima trudili smo se da pronađemo nežan scenski jezik za ovaj složen, dubok i delikatan tekst – koji ni ne pokušava da parira stvarnosti, koju svakodnevno živimo. Ona je toliko strašnija, dešava se svuda oko nas i deluje nam obeshrabrujuće nezaustavljivo – da smo kroz ovu predstavu pokušali da idemo unazad, korak po korak, ispitujući problem sa kojim se većina ljudi koja čita ovaj tekst, susrela nekada u životu. Odnos ova dva lika, Malecke i njenog teče, pun je ambivalencija: ljubavi, nežnosti, radoznalosti, podučavanja, poverenja, formiranja autoriteta, grešaka, a posledično: probijanja granica, gruminga i povređivanja, sve do tačke samouništenja. Velika vrednost ovog teksta je empatija autorke za oba lika, čime se otvara važan, polemičan ton o uzrocima, a ne samo posledicama takvog odnosa. Ovo je predstava o oproštaju, bez svesti da je nemoguće oprostiti. Nadam se da ćemo ovom predstavom ljude učiniti budnima i makar malo hrabrijima – mislim da bi to bilo više nego dovoljno u društvu u kome ih činimo osramoćenima i tihima.“
Tara Manić, rediteljka
Tekst: Pola Vogel
Režija: Tara Manić
Prevod sa engleskog: Ivana Đurić Paunović
Adaptacija teksta: Vuk Bošković
Igraju: Svetozar Cvetković, Marta Bogosavljević
Scenografija/kostim: Zorana Petrov
Muzika: Vladimir Pejković
Dizajn svetla: Nemanja Calić i Zorana Petrov
Foto i video produkcija: Marko Stojanović
Vizuelni identitet: Marko Stojanović
Tehnički saradnici: Nemanja Calić, Bojan Durutović
Izvršna produkcija: Selena Pleskonjić, Aleksandra Lozanović
Produkcija: Hartefakt, mart 2024.
18. 11. sreda, 20 č
„(Muš)kost u grlu“ (BRINA, Beograd)
Trajanje: 75 minuta
Plesna predstava “(muš)kost u grlu” je proistekla iz umetničko-istraživačkog procesa, koji je istraživao kroz koreografske i izvođačke prakse pojam toksičnog maskuliniteta i njegove atribute (mačizam, mizoginija i femicid, (auto)homofobija, militarizam i radikalni nacionalizam) koji su sadržani u samom telu, u formi arhive muškosti u telu i njen uticaj na telo.
Predstava prikazuje skup različitih pogleda na muškost, od strane pet mladića, koji neprekidnim promišljanjem, iznova nude alternativne muškosti, poigravajući se naučenim telesnim radnjama i diskursima, odvodeći ih do apsurda, i deleći intimne iskaze o sopstvenom odrastanju čvrsto oivičenom socijalnim normama. Fenomenu se pristupilo kroz prizmu scenskih dokumentacija i spekulacija, o specifičnim situacijama, od individualnih do kolektivnih.
Predstava stavlja fokus na telesne akcije, narativ i operacije koji se inkorporiraju tokom sazrevnja, u telo mučkarca i time čine valer specifičnih šablona ponašanja koje to telo pod pritiskom društva, proizvodi, i simultano, to telo, biva posmatrano kao autor štetnih posledica koje ima po savremeno društvo u celini, žene, ali i na same muškarce, pogotovo u patrijarhalnim društvima, gde socijalizacija dečaka, često normalizuje nasilje.
Muškost i telo se uzajamno oblikuju, sa pitanjem koliko je moguće da se telo (i delimično i u kojim životnim situacijama) odupre toksičnoj muškosti, a na koji način joj se priklonjava?
Autorstvo, tekst i koreografija: Miloš Janjić
Ko-autorstvo i izvođenje: Dražen Horvatić, Miloš Janjić / Mladen Šijan, Čad Spens, Lazar Tešić
Dramaturgija: Andreja Kargačin i Nina Plavanjac
Rediteljsko savetovanje: Ana Pinter
Koreografsko savetovanje: Isidora Poledica
Scenografsko savetovanje: Marija Pokrajac
Dizajn muzike i zvuka: Jana Baljak
Tehnička podrška i izrada scenografije: Milica Babić
Foto dokumentacija: Vladimir Opsenica i Marija Stojković
Video dokumentacija: Tanja Drobnjak
Produkcija: BRINA
19. 11. četvrtak, 20 č
„Unutrašnja svetla“ (Pozorište PATOS, Smederevo)
Trajanje: 60 minuta
Da li možemo da doživimo pozorište bez čula vida? Nesvakidašnji koncept „Unutrašnjih svetala“ uskraćuje ovo čulo, a publika scene „posmatra“ koristeći sve ostale opažaje. Svi u publici nose poveze preko očiju, čime su svi izjednačeni i stavljeni u položaj slepih i slabovidih osoba.
Kao medij, pozorište se u velikoj meri oslanja na sva naša čula. Putem njih gledalac prima različite poruke i signale sa scene, a glumci nastoje da stvore emociju koja će premostiti jaz između imaginarnog sveta scene i onog realnog koji se nalazi na „sigurnoj“ distanci, među središtima publike. Predstava „Unutrašnja svetla“ ruši nekoliko standarda. Posmatrač postaje deo scene i aktivan je učesnik svega što se odvija na njoj. Posmatrač postaje glavni glumac u predstavi koja se odvija oko njega i „samo“ za njega. Pored ove barijere, ruši se još jedna bitna teatarska dogma. Posmatrač koristi sva čula sem jednog, čula vida. „Unutrašnja svetla“ pretvaraju ovaj „hendikep“ u prednost, a posmatrač predstavu „posmatra“ kroz sva ostala čula. Ovu izuzetno interaktivnu predstavu potpisuje Vladislav Nešić, koji kroz rad sa slepim osobama došao do materijala koji se pretvorio u eksperimentalno putovanje na sceni.
Ideja i režija: Vladislav Nešić
Igraju: Ada Vera Petković, Dragan Dželetović, Dunja Petković, Filip Bančov, Ivona Mitić, Katarina Pendić, Pavle Šakić, Milana Matejić, Teodora Matović i Marija Nenadov
Asistent režije: Katarina Pendić
Saradnici na scenariju: Danijela Stojković, glumica (NIT) i Mina Sablić, dramaturg (BAZAART)
Predstava inspirisana tekstovima: Slobodana Stankovića, Mare Ožegović, Miloša Pržića, Marka Cvetkovića, Danijele Stojković
Autor monologa: Slobodan Stanković
Harmonika: Miloš Pržić
Dizajn zvuka: Ljuba Ninković
Tehničar tona: Jakov Jovanović
23. 11. ponedeljak, 20 č
„Slučajna smrt jednog anarhiste“ (Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac)
Trajanje: 90 minuta
Službena beleška Dana 06. 12. 2025. godine, u objektu poznatom kao Knjaževsko-srpski teatar u Kragujevcu, izvršeno je premijerno izvođenje predstave pod nazivom SLUČAJNA SMRT JEDNOG ANARHISTE. Tom prilikom nisu zabeleženi incidenti, osim povremenog nekontrolisanog smeha publike.
Tokom istrage je utvrđeno sledeće: autori i izvođači navedenog scenskog slučaja izjavili su, pod moralnom (ali ne i krivičnom) odgovornošću, da je predmetna predstava nastala na osnovu istinitih događaja od 16. 12. 1969. godine koje je, kako se sumnja, u umetničku formu pretočio Dario Fo, lice od ranije poznato policiji. U arhivi Milanske policije iz 1970. godine pronađeni su materijalni dokazi koji potvrđuju da se radnja komada zasniva na „slučajnoj smrti” jednog mladog anarhiste, Đuzepea Pinelija, koji je tom prilikom iznenada i bez najave ispao kroz prozor.
Reditelj predstave, do sada nepoznat policijskim organima, dao je izjavu da je komad fokusiran na tadašnji kriminalno-koruptivni policijski aparat Italije i da nije želeo da ovaj komad dodatno osavremenjuje. Dramaturškinja ovog pozorišnog slučaja, takođe nepoznata policijskim organima, optužena je za revolucionarne izjave dok je pričala o vremenu u kojem je Dario Fo napisao komad: „U svetu u kome je korupcija pravilo, a ne izuzetak, a narod, gurnut u red za socijalnu pomoć, izlazi na ulice tražeći svoja prava, i u kome se policija naoružava protiv svog naroda, teško da će se razoružavanje desiti glasačkim kutijama“. Ipak, skinula je optužnicu sa sebe priloživši dokaze da je to direktan citat Foove drame.
Za sve navode o zabavnom, brzom i uzbudljivom radu na predstavi nisu postojali svedoci, te se njihova izjava ne uzima kao validna. Učesnici ovog pozorišnog slučaja tvrde da za vreme pripremnog postupka niko nije bio životno ugrožen, osim nekoliko elemenata rekvizite i strpljenja inspicijenta.
Na kraju, svi akteri ovog pozorišnog slučaja izjavili su da je svaka sličnost predstave sa aktuelnim događajima isključivo slučajna.
Režija: Đorđe Nešović
Igraju: Čedomir Štajn, Nikola Milojević, Aleksandar Milojević, Nenad Vulević, Ivan Vidosavljević, Milica Majstorović.
25. 11. sreda, 20 č
„Birthland – dobre devojke o tome ne govore“ (Pedio Technis – Grčka, Collectif Strates -Francuska i ArtFrakcija – Srbija)
Trajanje: 60 minuta
„Birthland – dobre devojke o tome ne govore“ je predstava koja premošćuje jaz između mitologije koja okružuje trudnoću i stvarnosti, otvarajući pitanja koja izazivaju strah i o kojima se nedovoljno govori. Koliko otvoreno govorimo o diskriminaciji pri zapošljavanju kojoj su žene izložene zbog trudnoće? Koliko često žene pribegavaju abortusu ne zato što to žele, već da bi izbegle gubitak posla? Koliko otvoreno govorimo o teškim stranama majčinstva?
Režija: Eleni Apostolopulu
Igraju: Enija Stamatijadi i Eleni Halastani
Dramski tekst: Mina Petrić
