Knjige – katalog

Kad jedna knjiga angažuje gotovo sve radnike Studentskog kulturnog centra Novi Sad onda to prtedstavlja izdavački poduhvat, bar u okvirima „naše male firme”. Što u SKCNS produkciji i uredničkim frakcijama nije mali uspeh. Kako su okolnosti „tranzicionog pošumljavanja šarana u Indoneziji” uzimale maha tako nam je dogovorena knjiga izmicala. Smenjivala su se pisma; Jovan za Ćirilova, Ćirilov za Jovana, Jovan za Jovana, Zoran za Jovana i Ćirilova, Dragana za Jovana i samo Jovana, Promeni glavu za Jovana… !!! Naravno, prvo smo tražili rukopis od gospodina Ćirilova koji je u rinfuz stanju bitisao rasut po beogradskim redakcijama, arhivama i hardiskovima nepoznatih adresa, fajlovima pogubljenih naziva i zgužvanih novina u ćošku. Onda smo tražili novce? Nismo našli novce al smo dobili štampariju uvek spremnu da premosti nepremostivo. Potom je stigao rulopis… i da baš nedemistifikujem kompletan proces, izašla je knjiga i svi su se zapitali Zašto Ćirilov?
Mnogo je izdavača koji bi štampali bilo koji rukopis Jovana Ćirilova, ali ipak je, na prvi pogled, iznenađujuće što SKCNS objavljuje knjigu ovog autora. Zašto Ćirilov?

Svi oni koji su proteklih godina i decenija pratili Jovana Ćirilova na njegovom intelektualnom putovanju, od dugogodišnjeg rada u pozorištu, selektovanja predstava za Bitef, režije, pa do napisanih romana, poezije, pozorišne kritike, eseja i rečnika, neće biti iznenađeni što se on obraća svima nama, promišljajući pitanja o značenjima koja se mogu pripisati stranputici vremena. Sabrani tekstovi, mini eseji, kolumne „Sa rukama u džepovima” obuhvataju period od kraja 1999. do aprila 2011. godine i predstavljaju veoma zanimljivu hronologiju našeg tranzicijskog spoticanja. U stilu već prepoznatljivom iz dela „Pozorištarije”, „Reč nedelje” i „Svi moji savremenici”, jednom nedeljno, u početku u nedeljniku „Blic News” (pod naslovom „Kultura i nekultura”), a kasnije u dnevnim novinama „Blic” (pod naslovom „Sa rukama u džepovima”), Ćirilov skenira aktuelne događaje, ličnosti, pojave i ukazuje nam na naše nedoslednosti, ružne navike, neznanje, gluposti, pogrešna čitanja, a katkad i na sopstvene zablude. Prvi tekstovi „Kultura i nekultura” objavljeni u nedeljniku imali su više fenomenološke osvrte u nešto dužoj, kolumnističkoj formi, da bi se vremenom (i manjim prostorom) prilagodili dnevnoj novini i kondezovanijoj formi mini eseja, koji se objavljuju i danas. Kroz uporno ukazivanje na ružne pojave, navike, kritike bez utemeljenja, u ovim tekstovima susrećemo se sa „teoretskim skicama” ali i cikličnim ponavljanjem: praznovanja plavih sreda, upisa preko veze, grebanja za karte, trovanja žardinjera, osporavanja neviđenog, kritikovanja nepročitanog, pogrešnog kadriranja… kao da nam je „zviždanje s rukama u džepovima” jedini uspešan posao. Nije Ćirilov propustio da pohvali dobro, da zaštiti ugrožene i ohrabri neiskusne. Kako je objavljivanje ovih tekstova počelo krajem pošlog veka, njihovim novim čitanjem može se pratiti i sociološko-političko-kulturološki transfer našeg društva od Miloševićevog „Dnevnikovog dodatka” do Đilasovog „Pošumljavanja bulevara”. Neiscrpan u tumačenju tema od sportsko-filozofskih do novih tehnološko-žargonskih pojava (veb-sajtova, mobilnih telefona, SMS drama), Ćirilov nam na ironičan, a katkad i samoironičan način ukazuje da treba imati meru i dobar odnos prema svim čarima savremenog sveta, bez obzira na to koliko ga razumemo.
Stoga ne iznenađuje što od njega čujemo da za svet treba biti otvoren, i to tako da svaki pojedinac ima pravo na sopstveno tumačenje, ali i obavezu da bude obazriv prema nasleđu, drugom i znamenju vremena… Zato ova nova knjiga Jovana Ćirilova nema pretenzije da postavi dijagnozu mentalnog stanja, već da osvetli nedokučive budžake, kriva srastanja, predrasude i stereotipe i ostavi nas da „Sa rukama u džepovima” razmislimo na koju stranu da krenemo…

Jovan Gvero

Ivan Međeši
Špaciri po spodku dunca

Krenuvši od teze Đerđa Lukača o sukobu pojedinca sa Svetom kao osnovne postavke iz koje nastaje roman, nadovezao bih se na lanjsku politikinu anketu za izbor domaćeg i stranog romana koji je obeležio vek iza nas po izboru ovdašnjih ljudi od pera (S. Velmar-Janković, J. Lengold, M. Pantić, Z. Ćirić, G. Olujić, D. Albahari, R. Beli Marković, Z. Živković, V. Pištalo, D. Velikić, Lj. Arsić). Zapaža se da je većina naših (srpskih) književnih autoriteta birala autore i dela (Kafka i Andrić se navode u više izbora) s obrazloženjem, najuprošćenije rečeno kao reprezentativna književna ostvarenja koja najbolje odslikavaju stradanja i nemoć pojedinca XX veka pred neumitnim i stihijskim okolnostima u kojima on kao takav biva životno zatečen.

Pomenuti motiv možemo prepoznati i u prvom romanu u izdanju SKCNS „Špaciri na dnu tegle” Ivana Međešija, autora mlađe generacije rusinskih književnih stvaralaca (1982). U smislu vremensko prostorne aktuelizacije delo korespondira (i) sa Međešijevim takoreći vršnjakom, odnosno, bolje rečeno savremenikom Markom Vidojkovićem (tek da napravim neku primarnu literarnu paralelu), ali se zapaža jedna ključna razlika: hermetička atmosfera u međešijevom romanu i krajnje introvertna priroda njegovog junaka je u suštoj suprotnosti naspram reaktivno impulsivnih eskapada Vidojkovića koji postepenom gradacijom vodi do tragičnog finala, kakav se po meni iščitava u posledičnom nastavku popularnih „Kandži” – „Sve crvenkape su iste”. Adekvatnija paralela naspram ovakvog šireg konteksta, jeste da je ovo tip artikulacije bliži mangupima iz „Uj simpozion”-a iz 1999 (izbor savremene vojvođanske mađarske proze u prevodu na srpski). Logična, očekujuća refleksija provincijalca u studentskom sučeljavanju sa okružujućim urbanim, ali i kulturnim izazovima.

Iz recenzije Mirona Džunje

Bolji život je bio jedan od najboljih ex-YU fanizina. Radila ga je ekipa lokalnih zaljubljenika u punk/hardcore, i tako direktno uticala na muzički ukus velikog broja onih kojima je fanzin bio jedini izvor informacija. Četiri broja i deo materijala iz, nebojavljenog, petog, podsetiće vas na dešavanja na sceni s kraja osamdesetih.