Промоција књиге Сиднија Барнса „Стајати на чврстом тлу“ и CD-а „Old Man / New Plan“ одржаће се у петак 4. септембра 2026. у 19 часова у Програмском погону СКЦНС-а.
Установа Студентски културни центар Нови Сад 2024. је објавила је биографску књигу „Стајати на чврстом тлу – живот и дело Сиднија Барнса“ у преводу Дејана Цукића, као и CD „Old Man / New Plan“. Реч је о мултимедијалном издању које доноси увид у занимљив животни пут и уметничко стваралаштво овог аутора. Књига и албум заједно заокружују причу о његовом уметничком изразу.
На промоцији ће говорити: продуцент Александар Белобрк Бекус, Тијана Јуришић и Ненад Ђукин из СКЦНС-а.
Сидни Барнс (06. фебруар 1941), амерички композитор, текстописац, продуцент, аранжер, певач, жива легенда музичке сцене, човек који је наступао, сарађивао и дружио се са великанима (Мајкл Џексон, Марвин Геј, Дајана Рос, Џорџ Клинтон, Стиви Вондер, Џенис Џоплин, Џими Хендрикс, Мик Џегер…). Својеврсна историја рокенрола, соула, фанка и диско музике, хипи ере, чувених издавачких кућа (Chess Records из Чикага, Motown Records из Детроита), у сјајном преводу Дејана Цукића.
Објављивање књиге (Sidney Barnes, Tom Wright „Standing On Solid Ground“) на српском језику, као и пратећег музичког издања (Sidney Barnes „Old Man – New Plan“), резултат је сарадње између Сиднија Барнса и Александра Белобрка Бекуса, продуцента и микс и мастер инжењера из Новог Сада.
„Почетком педесетих година прошлог века, ритам и блуз је успостављен као „црначка музика“. Музика коју су црнци свирали за црнце. До краја четрдесетих, извођачи као што су Луис Џордан, Чарлс Браун, Сесил Грант, Ејмос Милбурн или Вајнони Херис, освајали су нове просторе остварујући огромне тираже у оквиру црначке заједнице и тако су приморали гласила музичке индустрије, часописе Billboard и DownBeat, да уведу категорију „расне музике“. Они су оглашавали продају ове нове музике на новоуспостављеним топ-листама као „Хит парада Харлема“ (Billboard) и „Листа црне и преплануле музике“ (DownBeat). Тешко је тачно одредити када се термин „рокенрол“ („rock’n’roll“) појавио да опише оно што се дешава, али још током 1944. године, музика трија Нет Кинг Кола најављивана је као „краљевски љуљајући ритам“ („Royal Rockin’ Rhythm“). Новинска најава плоче Биг Џоа Тарнера „Miss Brown Blues“ из 1947, садржала је опис: „груви ритам, који стварно љуља“. Наредне године, компанија Savoy Records рекламирала је нову плочу Браунија Мекгија слоганом: „Скаче, спремно је, љуља и котрља“. Пошто се издање Вајнони Хериса „Good Rockin’ Tonight“ уздигло на врх „расне листе“ фебруара 1948, часопис Billboard је одбацио термин „Хит парада Харлема“. Од тада надаље, ако је рокало (црно или бело), продавало се. После тога, током 1949, Billboard је сасвим одбацио назив „расна музика“ и почео једноставно да је зове „ритам и блуз“. Током времена, ритам и блуз, као и блиски рођак рокенрол, увукао нам се у душе, поистоветили смо се са њим, представљао нас је, управљао нашим расположењима, обликовао нам мишљења и учинио да прихватимо љубав и заједништво које је створио у нама. Та музика учинила је свет много забавнијим местом за живот. Кроз њу смо ми, као и други људи широм света, постали боље комшије, са више међусобне љубави и разумевања. Постали смо једноставно „Један народ у ритму“ (One Nation Under a Groove“ – насловна песма албума групе Funcadelic из 1978). Да, вирус се убрзано ширио. До 1957. године тешко да је било тинејџера у Америци којег тај вирус није закачио, а са радошћу могу да кажем како се још увек шири по читавом свету. Поносно тврдим да сам ја један од оних потпуно заражених тим вирусом. Богу хвала, за њега нема лека“.
Сидни Барнс, из предговора књиге
