Промоција књиге \”Архипелаг мржње – Непријатељи КПЈ у Војводини након Другог светског рата 1944-1953\”, историчара Небојше Петровића, одржава се у четвртак, 7. октобра у Фабрици Студентског културног центра Нови Сад.
Промоција почиње у 19 часова, а учествују др Слободан Бјелица, историчар и професор Филозофског факултета у Новом Саду, др Дарко Гавриловић, историчар и професор Природно-математичког факултета у Новом Саду, Борисав Челиковић, историчар и уредник у Службеном гласнику и аутор књиге, историчар, др Небојша Петровић. Књига је објављена у издању \”Службеног гласника\” и Архива Војводине, 2020. године.
О књизи:
Прошло је три деценије од рушења Берлинског зида и распада комунистичке идеологије. Могли бисмо рећи и пропасти једног вишедеценијског експеримента, али и озбиљног урушавања једне вишевековне утопије о изградњи друштва заснованог на правди и једнакости. Ова угушена идеја крајем 20. века ратификовала је широм света тријумф либералне демократије и капитализма. Идеолошко самозадовољство Запада у екссоцијалистичким земљама се махом изразило успостављањем схватања да је комунизам, после фашизма, највећа грешка и зло савремене цивилизације. Међутим, као што знамо, опште задовољство и вера у капитализам кратко је трајала. Комбинација економских и политичких криза почетком овога века изазвала је размишљање „није ли можда Маркс био у праву“, не само код многих грађана, теоретичара, економиста и политичара у некадашњим комунистичким државама, већ и код оних на Западу.
Таква размишљања су код нас можда и највише присутна. Наш народ пре Другог светског рата био је притиснут бедом и неукошћу, тако да је урбанизацију и уочљив друштвени успон, који је уследио у деценијама после рата, доживео као тековину социјалистичког пројекта. Затим, ратне страхоте деведесетих, слом привреде и друштва у односу на друштвену и материјалну стабилност, једнакост и солидарност социјалистичке Југославије утицали су на глорификовање тог времена и друштвеног система.
Па ипак, то није позив за некаквом интелектуалном или политичком рехабилитацијом комунизма, већ нам указују на неопходност одстрањивања гнева и осветничких страсти, на раздавајање саме идеје од праксе и племенитог од зла. Све ове појаве морају бити објект мирне историјске анализе. То наравно не значи да закључци морају бити идентични. Чак и њихова велика разноликост може бити темељ плодне расправе, која би допринела толико неопходном објективном расветљавању једном од најважнијих феномена 20. века.
Др Небојша Петровић
