Виолончелиста Рони Бераха, аутор музике за представу \”Пеге у срцу\”: \”Одабир професије дугујем деда Моши\”

Аутор музике за представу \”Пеге у срцу\” је Рони Бераха, музичар богате каријере и унук аутора текста \”Пеге у срцу\” Моше Берахе. Средњу Музичку школу „Др Војислав Вучковић“, на одсеку виолончело, завршио је у Београду, а основне студије завршава на Институту „Гаетано Брага“ у Италији. Усавршавао се за оркестарско свирање у Италијанском омладинском оркестру при престижној музичкој школи у Фиезолеу Италија. Мастер студије завршио је на Академији уметности Нови Сад. Похађао је бројне мастер класове за виолончело, а своје знање од 2021. године преноси стуеднтима на Конзерваторијуму у Кфар Саби и на Конзерваторијуму у Кфар Јони у Израелу.

Свирао је са познатим италијанским  оркестрима међу којима је и Фирентински камерни оркестар, а важно је поменути и његово историјско извођење свита за виолончело соло на солистичким концертима у Берсаку у Француској, Катедрали у Суботици, Катедрали у Зрењанину, Музеју Бачка Топола и Музичкој школи „Станковић“ у Београду. Од 2021. године је члан Израелске камерне опере, а од ове године свира у Јерусалимском симфонијском оркестру.  Овдашњој јавности познат је и као члан Зрењанинске филхармоније, а такође је и председник Удружења ,,Банат арте музика”. Оснивач је, аранжер и менаџер гудачког квартета „Панонија“, као и етно џез састава „Истанбул Најт“ са којим је наступао на бројним фестивалима у Србији и региону.

Колико Вам је, као унуку Моше Берахе, важна чињеница да ће његов текст бити постављен на сцену?

Деда Моша ми је оставио “Пеге у срцу” са посветом. Захваљујући њему сам научио доста о уметности и позоришту па могу рећи да и мој одабир професије дугујем њему. Мислим да је поред текста “Пеге у срцу” написао још један текст о Ужицу, ако се не варам, али га ја нисам никада видео. “Пеге у срцу” нису до сада биле на сцени, а после доста година тражења позоришта или институције културе која би продуцирала представу, нашао сам је и драго ми је да је то Студентски културни центар Нови Сад, а нарочито ми је драго што ће представа бити изведена у Новом Саду, где је деда Моша режирао и где сам ја свирао и предавао.

Како Ви читате и осећате сам текст?

Читавши текст неколико пута у распону од двадестак година, мешала су ми се осећања – да ли га читам као причу о мом деди или као уметничко дело? Када сам о тексту причао са људима из света позоришта – глумцима, редитељима, директорима позоришта, расла је и свест о значају уметничког дојма. После разговора са Александром Зографом, који ми је показао фотографије из логора Оснабрик које чува у својој колекцији, схватио сам и историјски значај ове приче. Поготово због тога што су у логору, поред Моше Берахе, били и Ото Бихаљи Мерин, Станислав Винавер, Рафаило Блам.

Како је текао процес стварања музике за представу?

Током тих година лобирања за представу покренуо сам мој ауторски пројекат “Истанбул најт”. Музику коју сам писао за пројекат доста људи је окарактерисало као музику погодну за позориште или филм. Логично је било да почнем писати за позориште управо за текст “Пеге у срцу”. Ја сам буквално за недељу дана од потврде СКЦНС да крећемо да радимо на представи, имао идеју које аранжмане написати и у које делове представе би ишле нумере. За ауторску композицију сам мало више размишљао и добио инспирацију у “Песми над песмама”.

Које су најупечатљивије успомене на деду Мошу Бераху?

Сећам се једне од првих прилика када ме је одвео у позориште као малог дечака. Бака Иванка је глумила у представи и у једној сцени је изашла сама и почела је да пева. Ја сам инстиктивно почео да је гласно дозивам. Моша је испрва био постиђен у пуној сали Позоришта “Тоша Јовановић”, потом ме је ухватио, попео у ложу да боље видим и рекао: “Видиш, то је твоја бака, али сада је представа и тишина је у сали, сви слушају како она пева и гледају како глуми ,тако и ти посматрај у тишини.”