Autor muzike za predstavu \”Pege u srcu\” je Roni Beraha, muzičar bogate karijere i unuk autora teksta \”Pege u srcu\” Moše Berahe. Srednju Muzičku školu „Dr Vojislav Vučković“, na odseku violončelo, završio je u Beogradu, a osnovne studije završava na Institutu „Gaetano Braga“ u Italiji. Usavršavao se za orkestarsko sviranje u Italijanskom omladinskom orkestru pri prestižnoj muzičkoj školi u Fiezoleu Italija. Master studije završio je na Akademiji umetnosti Novi Sad. Pohađao je brojne master klasove za violončelo, a svoje znanje od 2021. godine prenosi stuedntima na Konzervatorijumu u Kfar Sabi i na Konzervatorijumu u Kfar Joni u Izraelu.
Svirao je sa poznatim italijanskim orkestrima među kojima je i Firentinski kamerni orkestar, a važno je pomenuti i njegovo istorijsko izvođenje svita za violončelo solo na solističkim koncertima u Bersaku u Francuskoj, Katedrali u Subotici, Katedrali u Zrenjaninu, Muzeju Bačka Topola i Muzičkoj školi „Stanković“ u Beogradu. Od 2021. godine je član Izraelske kamerne opere, a od ove godine svira u Jerusalimskom simfonijskom orkestru. Ovdašnjoj javnosti poznat je i kao član Zrenjaninske filharmonije, a takođe je i predsednik Udruženja ,,Banat arte muzika”. Osnivač je, aranžer i menadžer gudačkog kvarteta „Panonija“, kao i etno džez sastava „Istanbul Najt“ sa kojim je nastupao na brojnim festivalima u Srbiji i regionu.
Koliko Vam je, kao unuku Moše Berahe, važna činjenica da će njegov tekst biti postavljen na scenu?
Deda Moša mi je ostavio “Pege u srcu” sa posvetom. Zahvaljujući njemu sam naučio dosta o umetnosti i pozorištu pa mogu reći da i moj odabir profesije dugujem njemu. Mislim da je pored teksta “Pege u srcu” napisao još jedan tekst o Užicu, ako se ne varam, ali ga ja nisam nikada video. “Pege u srcu” nisu do sada bile na sceni, a posle dosta godina traženja pozorišta ili institucije kulture koja bi producirala predstavu, našao sam je i drago mi je da je to Studentski kulturni centar Novi Sad, a naročito mi je drago što će predstava biti izvedena u Novom Sadu, gde je deda Moša režirao i gde sam ja svirao i predavao.
Kako Vi čitate i osećate sam tekst?
Čitavši tekst nekoliko puta u rasponu od dvadestak godina, mešala su mi se osećanja – da li ga čitam kao priču o mom dedi ili kao umetničko delo? Kada sam o tekstu pričao sa ljudima iz sveta pozorišta – glumcima, rediteljima, direktorima pozorišta, rasla je i svest o značaju umetničkog dojma. Posle razgovora sa Aleksandrom Zografom, koji mi je pokazao fotografije iz logora Osnabrik koje čuva u svojoj kolekciji, shvatio sam i istorijski značaj ove priče. Pogotovo zbog toga što su u logoru, pored Moše Berahe, bili i Oto Bihalji Merin, Stanislav Vinaver, Rafailo Blam.
Kako je tekao proces stvaranja muzike za predstavu?
Tokom tih godina lobiranja za predstavu pokrenuo sam moj autorski projekat “Istanbul najt”. Muziku koju sam pisao za projekat dosta ljudi je okarakterisalo kao muziku pogodnu za pozorište ili film. Logično je bilo da počnem pisati za pozorište upravo za tekst “Pege u srcu”. Ja sam bukvalno za nedelju dana od potvrde SKCNS da krećemo da radimo na predstavi, imao ideju koje aranžmane napisati i u koje delove predstave bi išle numere. Za autorsku kompoziciju sam malo više razmišljao i dobio inspiraciju u “Pesmi nad pesmama”.
Koje su najupečatljivije uspomene na dedu Mošu Berahu?
Sećam se jedne od prvih prilika kada me je odveo u pozorište kao malog dečaka. Baka Ivanka je glumila u predstavi i u jednoj sceni je izašla sama i počela je da peva. Ja sam instiktivno počeo da je glasno dozivam. Moša je isprva bio postiđen u punoj sali Pozorišta “Toša Jovanović”, potom me je uhvatio, popeo u ložu da bolje vidim i rekao: “Vidiš, to je tvoja baka, ali sada je predstava i tišina je u sali, svi slušaju kako ona peva i gledaju kako glumi ,tako i ti posmatraj u tišini.”
