Изложба слика „Што се боре мисли мојеˮ Јане Стојановић, биће отворена у четвртак, 2. априла, у 18 часова у Великој галерији СКЦНС-а (Владимира Перића Валтера 5), а поставка ће моћи да се погледа до 23. априла 2026.
Радно време галерије је радним данима, од 10 до 15 часова. Уколико сте заинтересовани да погледате изложбу ван овог термина, молимо вас да нам се најавите путем следеће имејл адресе: skcnsart@gmail.com или путем телефона: 0648599953.
„Што се боре мисли мојеˮ назив је самосталне изложбе слика, уља на платну, академске сликарке из Београда, Јане Стојановић. Помисао као почетак сваке емоције, уоквирена је различитим наративиима њених локвања, основног мотива њених пејзажа. Танани прелази суптилних боја, разливени су преко монументалних платана ове уметнице. Инспирацију за своје виртуозне кадрове на води Јана проналази у раноренесансним и надреалним претходницима, док сваку њену слику прожима моменат тајне и давно заборављеног тиховања.
Биографија:
Јана Стојановић рођена је у 1998. у Београду, Србији. Завршила је Школу за дизајн, смер ликовни техничар 2017. године. Дипломирала је на Факултету ликовних уметности у Београду 2021. на сликарском одсеку, у класи професора Зорана Димовског. Добитница је награде за сликарску студију 2019, рад у техници мозаика 2021. као и награде Теслине научне фондације 2024. године. Мастер студије завршава 2022. и уписује докторске студије на истом факултету у класи проф. Добрице Бисенића (тренутно је у класи проф. Биљане Ђурђевић). У току студија стипендирана је од стране државе Србије, града Београда, а додељена јој је и стипендија “Доситеја”. Од 2023.године прима стипендију Министарства просвете, науке и технолошког развоја, уз асистентски рад при Факултету ликовних уметности у Београду, у оквиру НИО – младих истраживача на докторским студијама. Излагала је на преко 60 групних и 7 самосталних изложби у земљи и региону. Њени радови део су колекционарског опуса у Берлину као и приватне резиденције западног Холивуда. Чланица је УЛУС-а од 2024.
Одабрани радови представљају унутрашње просторе приказане кроз пејзаже и њихове кадрове. Део су шире серије радова настале у коресподенцији уметника и природе, најчешће везане за водена окружења и мотив локвања. Форме које продиру кроз свесна стања, ишчитавају се на визуелним приказима, наизглед статичних, а заправо живих бића која настављају да постоје кроз минимални покрет и у непрекидном систему промене. Константан наметнути императив брзине и хиперпродукције изнедрио је своју супротност у слици као личну тежњу за смирењем и отклоном од неприродног. Назив ове изложбе прати уметникову борбу са самим собом у таквом друштву. Константна превирања и друштвени хаос, утицали су на придавање значаја таквом облику постојања који је подједнако важан, али и поучан за једног хомосапиенса данас. Пејзажи локвања представа су наизглед статичних, а заправо живих бића која настављају да постоје кроз минимални покрет и у непрекидном систему промене. Док расте у муљу и задржава нежност, како постојања тако и кретања, његова снага и издржљивост далеко су фасцинантнији нарочито када се узме у обзир његов танани изглед. Сваки појединац као једно такво медитативно тело поседује сопствени глас који се може далеко чути, уколико је његов извор довољно јак и постојан.
Суптилност постојања, али и стварног покрета ове биљке, исказана је бројним кадровима на води у измишљеним лиминалним просторима. Кроз различите наративе, уметница покушава да искаже безброј личних утопија. Медитативни метод грађења сцена кохерентан је начину егзистирања локвања. Једноставност ситуације и фрагилни начини израде извлаче на површину суптилност кретања. Значај таквог облика постојања подједнако је важан, али и поучан за једног хомосапиенса данас. У мору превелике количине информација и хиперпродукције, свако од нас се сусреће са константним императивом брзине. Сваки појединац као једно медитативно тело поседује сопствени глас који се може далеко чути, уколико је његов извор довољно јак и постојан. Шта је постављено као аксиом данас, шта управљају нашим побудама и да ли је константно кретање у брзини постојања једини начин успешног бивствовања, само је део упитника који се намеће. Појаве и начини не морају бити нужно експлицитни да би били примећени. Суптилност кретања јасно даје на снази и испод површине примарно видљивог. То је значајна удица бачена као одговор на данашњи императив кретања који је прерастао у константност.
Јана Стојановић