Промоција књиге Зорана Богнара „Све су смрти (само) део нашег сата“ одржаће се у недељу, 30. новембра у 19 часова, у Клубу СКЦНС-а, у Улици Владимира Перића Валтера 5.
Књигу је ове године објавила Нова поетика, а догађај заједнички организују СКЦНС и Удружење студената књижевности Уликс. Поред аутора, на промоцији ће говорити Ања Перовић и Павле Зељић из УСК Уликс.
О писцу:
Зоран Богнар, знаменити српски песник, есејиста, прозни писац, књижевни критичар и антологичар, рођен је 30. јануара 1965. у Вуковару.
Објавио је два романа: „Ноћ празних руку“ (1989) и „Будно стање сна“ (1993); десетак књига поезије од којих су несумњиво најзначајније две поетске трилогије: „Елизејска трилогија“ (2000) и „Албедо, аура, алхемија“ (2009), те књиге „Инсомнија, беле ноћи“ (2013), „Србијо, могу ли да будем твој син“ (2019) и „Крв и мед“ (2022); пет књига поетско-феноменолошких микроесеја: „Фотографије гласова“ (1997), „Ејдетске слике“ (1998), „Фотографије гласова“ II (2002), „Ејдетске слике II” (2020) и „Ејдетске слике III” (2021); као и две антологије: „Ново распеће”, aнтологија савремене српске поезије kраја XX вeka (2001) и „Tечни кристал”, aнтологија српског mикроесеја XX вeka (2006).
Издавачка кућа Драганић објавила je Изабрана дeлa Зорана Богнара у 7 томова поводом 30 година књижевног рада (2013-2014, Београд).
Поезија Зорана Богнара превођена je на италијански, француски, енглески, немачки, мађарски, шведски, словеначки, македонски, турски, јерменски, бугарски, холандски, фриски, грчки, пољски, португалски, румунски, руски, арапски и шпански језик.
O књижевном делу Зорана Богнара објављено je преко 250 eсеја и критика, као и три књиге: Владан Панковић и Никица Банић: „Атлетско ходочашће над јелисејским водама и пољима Зорана Богнара” (Свитак и Кадињача, Ужице, 2002); Марко Паовица: „Скице за споменик” – О изабраним делима Зорана Богнара (Нова поетика, Београд, 2021) и Мурат Балтић: „Онај наш Зоран Богнар” (Нова поетика, Београд, 2022).
Добитник је многих националних књижевних награда од којих издвајамо „Печат вароши сремскокарловачке“ (1993), „Матићев шал“ (1994), „Стеван Пешић“ (1994), “Блажо Шћепановић“ (1996), „Златна струна“ (1999), „Раде Драинац“ (1999), „Исидора Секулић“ (1999), „Србољуб Митић“ (2000), „Златни Орфеј” (2001), „Милутин Ускоковић“ (2003), „Слободан Џунић“ (2006), „Милан Богдановић“ (2009), „Димитрије Митриновић“ (2010), Награда Академије „Иво Андрић“ (2010), „Кочићево перо“ (2013), Награда УЛУПУДС-а (2013), „Миодраг Драганић“ (2013), „Васко Попа“ (2013), „Јован Скерлић“ (2018), „Иван Фохт“ (2019), „Растко Петровић“ (2020), „Милан Ракић“ (2020), „Карађорђева повеља“ (2021) и Вукова награда (2023); као и пет интернационалних: „Vannelli“ (Италија, 1997), „Mediterranean Lion“ (1998, Црна Гора), „Hubert Burda“ (1999, Немачка), „Wort-Farbe-Klange“ (2017, Аустрија) и „Пушкиново перо“ (2018), као и престижне стипендије фондације Ville Waldberte (Немачка, 2002), једне од најетаблиранијих европских кућа писаца у којој су боравили и стварали многи светски признати писци као што су Томас Ман, Збигњев Херберт, Хлебњиков, Михаел Кригер, Иштван Ерши и многи други.
Добитник је и неколико друштвених признања: Награда „Пиво Караматијевић“ за изузетан допринос развоју културе града Прибоја (1999), „Златна значка КПЗ“ (2000), „Вражогрначки точак“ (2000), Награда УЛУПУДС-а (2013), „Златни беочуг“ за изузетан допринос култури града Београда (2013).
Члан је Удружења књижевника Србије и почасни члан Друштва писаца Босне и Херцеговине. Такође, почасни је члан мађарског ПЕН-а, као и ПЕН-а Босне и Херцеговине.
Зоран Богнар је учествовао на многим међународним песничким фестивалима и конгресима. Одржао је више самосталних књижевних вечери у Немачкој, Француској, Италији, Аустрији, Грчкој, Шпанији, Пољској, Аустралији, као и у земљама региона (Македонија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Црна Гора).
Живи у Београду као професионални књижевник. Уредник је у једном од водећих српских издавача Дерета (www.dereta.rs). Председник је Фонда „Ars Longa” за очување лепих уметности (www.fondarslonga.com).
Реч критике:
Као код сваког снажног песника, надахнуће се код Богнара јавља изненада, на махове, у тренуцима пуним чулног усијања, онда кад уметникова унутрашња моћ осећа потребу да руши свакодневни, већ исхабани, свет, онај који гледамо из дана у дан. У таквом једном изузетном тренутку, у песниковој свести све букне у сасвим новој светлости, појави се као нова структура, као нова хармонија ствари и појава, као нова мисао.
(Иван В. Лалић, 1996)