Милица Шпадијер, фото Ема Беднарж
Промоција поетског стваралашта Милице Шпадијер одржаће се 30. маја у 19 часова у Клубу Студентског културног центра Нови Сад, који се налази у Улици Владимира Перића Валтера 5. Догађај заједнички организују СКЦНС и Удружење студената књижевности “Уликс”.
Учествују: Милица Шпадијер и чланови Удружења студената књижевности “Уликс” – Хелена Шћопуловић, Ања Перовић, Павле Зељић и Урош Станисављевић.
Милица Шпадијер рођена је 1989. године у Београду. Основне и мастер студије завршила је на Kатедри за класичне науке Филозофског факултета, а усавршавала се у Енглеској и Грчкој. Докторске студије похађала је на Факултету драмских уметности Универзитета у Београду.
До сада је објавила збирке поезије „Шар-планина” и „Ново гробље”. Лауреат је награда „Ленкин прстен” за 2023. и „Млади Дис” за 2019. годину, а са својим збиркама је ушла и у ужи избор за награде „Бранко Миљковић”, „Мика Антић”, „Ђура Јакшић” и „Јефимијин вез”.
Поезију, прозу и преводе објављивала је у часописима Летопис Матице српске, Поља, Повеља, Кораци, Босанска вила, Књижевне новине, Књижевни магазин, Сент, Буктиња…
Са грчког језика превела је роман „Касандра и вук” Маргарите Карапану, песничку збирку „Афродита у плавом” Петроса Стефанеаса као и избор из поезије Томаса Цалапатиса „Ово место”. Члан је Удружења новинара Србије и тренутно уређује часопис „Мали Политикин забавник”.
О Миличином стваралаштву:
У збирци „Ново гробље”, гробље је ново, а приче су старе. Али важи и обрнуто: гробови су прастари, али приче о њима су нове. Оно је, уосталом, ново само утолико уколико знамо ко тамо почива, иначе нам је као и свако друго. Без уплитања индивидуалног, свако место, и у простору и у тексту је, у ствари, опште место. Као што каже песник, (само) „места која волимо не можемо напустити”.
Павле Зељић
Збирка „Шар-планина” се готово у целости бави прошлошћу, њеним одјецима и рефлексијама, прошлошћу што прогони као змија, која представља срж из које ауторка узима материјал за грађу свог поетског света. Ипак, због самог извора инспирације, али и због атмосфере коју ова песничка књига при читању ствара, јавља се утисак да њен поетски свет није настао одељено од стварности, и да не егзистира паралелно са животом, већ да је песма за Милицу Шпадијер особено складиште за успомене и музеј за најсочније залогаје и ожиљке живота.
Урош Ристановић